The Great Gatsby

godina: 2013.

režija: Baz Luhrmann

scenario: Baz Luhrmann, Craig Pearce (po romanu F. Scott Fitzgeralda)

uloge: Leonardo DiCaprio, Tobey Maguire, Carey Mulligan, , Joel Edgerton, Isla Fisher, Jason Clarke, Elizabeth Debicki

Baz Luhrmann je poznat po tome da njegovi filmovi izgledaju i ponašaju se kao video spotovi. Puno je recentne pop muzike sa top lista, ljudi đuskaju i zabavljaju se, izvode akrobacije, scene su masovne i masivne, i sve u svemu to liči na nekakvu kao žurku. Luhrmann često bira neki period poznat po dekadenciji (renesansa u Italiji, francuski fin de ciecle, prohibicija u Americi) i pokuša da ga predstavi u novom modernom svetlu. U tom smislu, Romeo + Juliet (1996), sa prebacivanjem radnje u američku srednju školu, ispada najinovativniji. Moulin Rouge (2001) izgleda kao rave žurka sa temom francuskog kabarea. Strictlly Balroom (1992) je jedini iskren i smislen Luhrmannov film, a Australia (2008) je prestilizovani megalomanski ep koji je završio kao katastrofa. Očekivao sam da Luhrmannova verzija američkog klasika The Great Gatsby bude potpuna negledljiva katastrofa, tim pre što je najavljen u 3d tehnici.

Na sreću, nije potpuna negledljiva katastrofa. Upotreba 3D-a i CGI-a je inovativna i zanimljiva, mada besmislena. 3D i CGI su za klince, Gatsby je lektira za maturante. Nazovite me nepopravljivim konzervativcem, ali ako su današnjoj publici potrebni trikovi da bi joj se pažnja održala na bezvremenskom klasiku kao što je Gatsby, onda ta publika nije ni vredna truda, i tako imaju plitkije naslove u svakom multiplexu. Takođe sam protivnik ideje poturanja naprednog sadržaja neprikladno mladoj publici istim tim trikovima.

Toliko o tome, preskočiću i sadržaj. Ko nije čitao Gatsbija, ili nije pogledao ranije adaptacije, neka požuri do biblioteke, isplati se. Jedina „intervencija“ u filmu je smeštanje naratora Nicka Callowaya (Maguire) u sanatorijum, što nije striktno u knjizi, ali postoje indicije za to u nekim kasnijim interpretacijama. Ostatak radnje se prilično verno drži knjige, a zastranjivanja su sasvim periferna. Leonardo DiCaprio igra Gatsbija, misterioznog novobogataša koji čini sve za ljubav prema Daisy (Mulligan). U trouglu glavnih likova sve izgleda dobro na papiru, svi su individualno dobri u svojim ulogama, ali im nedostaje zajedničke hemije na ekranu. Mislite o njima kao o filmskoj verziji Real Madrida, punog skupih i velikih igrača koji ne mogu da osvoje Ligu Šampiona jer se u nekom manje bogatom klubu igra više timski. Maguire je odličan kao narator, ali sa svojom ulogom ne uspeva da se postavi u centar priče. Carey Mulligan ima „glas koji zvuči kao novac“, što se kaže u romanu, ali je potpuno bezlična po pitanju dinamike sa DiCapriom. On, sa druge strane, sjajno nosi svoj lik i njegove transformacije, od polu-mitološkog junaka do sasvim demaskiranog prevaranta i ovo je jedna od njegovih najboljih uloga. Čak je i njegova najveća glumačka mana, potpuno odsustvo sluha za akcente, ovde sasvim korigirana.

Od epizodista, uloge su odigrane u redu. Posebno se ističe Joel Edgerton ka Daisin muž Tom, sirovina i prostak koji se krije iza rasističke retorike i garda starog bogataša. Elizabeth Debicki čini šta može sa ulogom Jordan Baker, ekscentrične malo muškobanjaste golferke. Taj lik je inače predmet stalnih rasprava na katedrama za američku književnost, jer nije rasvetljeno šta predstavlja (feminizam kao trend 20-ih, seksualno oslobođenje ili autorovu potisnutu homoseksualnost). Siromašni bračni par Wilson je solidno pokriven pristojnim glumcima (Jason Clarke i Isla Fisher).

Ono što je tipično za Luhrmanna i ovde izbija u prvi plan, kostimi su preskupi i kitnjasti, scenografija isto tako, film vrvi plesnim i party masovkama, i sve je pojačano CGI-jem. Luhrmann ima oko za detalj, kao što je zeleno svetlo na doku Buchananovih, ali i jako tešku ruku kojom okreće glavu gledaoca u željenom pravcu. Njegova nametljivost sa svakim detaljem, od živih boja, do auto-trka preko cvetnih aranžmana i enterijera od ambiciozno zamišljenog projekta prave trashy & flashy operetu. Tome doprinose i nebulozni muzički aranžmani koji spajaju ragtime i jazz sa modernim popom i RnB-jem, često u jednoj te istoj pesmi. Možda se mulariji sviđaju te Gramophondzije i slične pizdarije, ali u kontekstu literarnog klasika naprosto ne pašu sa kostimima i scenografijom. To više nije moderno čitanje literature (to bi možda postigli sa prebacivanjem radnje u 90-te godine, na primer), to je klupsko tematsko veče, samo po sebi trash.

Druga polovina filma više upada u standarde melodrame, sa likovima koji izgovaraju rečenice u lepo uređenim sobama, što donosi potpuno drugačiju, konzervativniju atmosferu u film. Ni prvi ni drugi deo nisu bolji jedan od drugog, prosto su toliko različiti da se ne mogu uporediti. Taj umireniji period vodi do furioznog kraja po ritmu scena, scena, efekat, montaža, scena. Čini se da Luhrmann, poučen iskustvom, ne sledi svoj instinkt do kraja sa ludilom i šarenilom. Umesto toga počinje da se drži druge dogme, i da ostane veran originalu, što je već učinio nemogućim sa prvim delom.

The Great Gatsby je bio ekraniziran od samog izlaska romana pa nadalje, svakih par decenija. Prethodna ekranizacija po Coppolinom scenariju iz 1974. godine nije uspela prikazati sve aspekte romana, solidno je pratila tok romana i dinamiku likova, ali je bila škrta na prikazivanju 20-ih, i onoga što 20-te i bum na Wall Streetu impliciraju. Luhrmann se tog aspekta dohvatio, ali ne na pravi način.

Ovako, film izgleda kao karikatura, kao nešto između Čarlstona za Ognjenku, Beattijevog Dicka Tracija i polu-animiranog Who Framed Roger Rabbit. Bogat je efektima, vizuelno privlači pažnju, ali je, u Luhrmannovom stilu, potpuni trijumf stila nad supstancom. Što je potpuno pogrešno kada je u pitanju film sa kritičkom oštricom i bitnom porukom i poukom o uvredljivoj bogataškoj nonšalantnosti.