28.9.13

The Paperboy


2012.
režija: Lee Daniels
scenario: Lee Daniels, Peter Dexter (po romanu Petera Dextera)
uloge: Zac Efron, Matthew McConaughey, Nicole Kidman, John Cusack, David Oyelowo, Macy Gray, Nealla Gordon, Scott Glenn

Da se razumemo, The Paperboy je kompletni trash. Da je ozbiljan film, takav kakav je, ne bi zaslužio ni slova kritike. U pitanju je neverovatno luda, stravična mešavina žanrova i jedna sto-i-nešto minuta duga vožnja. Kritičari stare škole kažu da se trash mora ceniti, kad nam moderna produkcija ne nudi dovoljno ozbiljnih filmova vrednih pomena. Drugo pitanje, na koje nemam odgovor, glasi: Da li je The Paperboy dobar trash.
Pa da počnemo... Okosnicu filma čini krimi priča o šlampavom suđenju za ubistvo lokalnog šerifa za koje je jedna lokalna baraba osuđena na smrt. Vreme i mesto događanja: Florida, 1969. godine, doba kada su već generalno usvojena ljudska prava za crnačko stanovništvo, ali pre nego što se promenila svest „savesnih građana“ američke južnjačke zabiti. Narator je Anita (pevačica Macy Gray, rediteljeva česta saradnica u sjajnoj ulozi), sluškinja u kući vlasnika lokalnih novina, gospodina Jensena (Glenn). Slučaj moguće krivo osuđenog ubice će privući pažnju njegovog sina Warda (McConaughey), novinara velikih novina iz Miamija i neke vrste zvezde u lokalnom kraju. On i njegov partner, crnac Yardley (Oyelowo) su poznati po ekstenzivnom istraživanju sumnjivih slučajeva kršenja ljudskih prava, kako „obojenih“, tako i osuđenika na smrt, homoseksualaca, beskućnika i ostalih obespravljenih. Novinarski dvojac će angažovati Wardovog mlađeg brata, zgubidana Jacka (Efron) kao vozača za potrebe istrage. Prva stanica istrage će biti jedna droljasta južnjačka lepotica, Charlotte (Kidman), koja ima čudan hobi da se zaljubljuje u osuđenike.
Istraživačka ekipa je iz snova, Ward krije za ono vreme dosta mračnu tajnu od svoje familije, Jack se zaljubljuje u Charlotte koja ga vuče za nos, Yardley se drži dosta arogantno, što nikako nije poželjno za Afroamerikanca u južnjačkoj zabiti naviknutoj makar na segregaciju, ako ne i na ropstvo. Atmosfera je napeta, a ni ponašanje osuđenika Hillarija Van Wettera (Cusack), koje se može opisati kao tipično južnjačko-divljačko, ne ide u prilog novinsko-istraživačkoj ekipi.
Toliko o priči, i The Paperboy bi bio ne baš naročito originalan triler sa istorijskom pozadinom, ali ipak stabilno i solidno ostvarenje da se držao priče u punoj meri. Umesto toga, film pokušava da nas odvuče na prilično čudne koloseke koji se sastoje od pritupastih seksualnih komičnih momenata, dramuljine o rasizmu, nenormalne interpersonalne dinamike i scena šoka samog sebe radi. Šok momenti će ostati najbolje upamćeni: čudne seksualne avanture, „natural horror“ napad meduze na Jacka, uriniranje Nicole Kidman, familija preslikana iz klasika kao što je Deliverence (1972), rasparanje i čišćenje aligatora...
Političko-sudska triler dimenzija je nedorađena, i kao da je poslužila kao ishodište za bizarnu storiju. Lee Daniels, autor Oprah-melodramuljine Precious, ponovo pokazuje talenat za dramljenje na rasnoj osnovi i toga se, izgleda, drži kao pijan plota, ali u The Paperboy je i taj aspekt urađen kroz seriju klišea. Jedino odstupanje je generalno nesimpatičan i „phony“ lik Yardleya, ali to nije dovoljno da popravi utisak. Ljubavni trougao između Charlotte, Jacka i Hillarija ne odlazi dalje od stereotipnih kontura, kao što ni „southern gothic“ okruženje ne istupa iz stereotipne slike koju su zacrtali Deliverence i Southern Comfort, ne dostiže angažovanost i relevantnost sjajnog Winter's Bone, i ostaje ne nivou negde između serija Dukes of Hazard i True Blood, što će reći white trash je ogrezao u devijantno ponašanje, a gospoda gaje rasni i klasni prezir prema „posluzi“. Čak ni šok nije inovativan, ne poseduje Watersovu dozu hrabrosti da ode duboko u bizarnost i ostaje uglavnom na već viđenom nivou, izmamljujući jeftine reakcije kod publike.
Ipak, The Paperboy je gledljiv film zbog sjajnih glumaca koji kao da su pušteni s lanca. Matthew McConaughey, i sam južnjak, pomalo reprizira svoju standardnu ulogu dobrog južnjačkog dečka koji je malo ispred svog vremena. Sećamo ga se iz A Time To Kill, ali u The Paperboy njegova uloga ima više dimenzija. Zac Efron izlazi iz teen klišea i odrasta kao glumac, njegova izvedba Jacka, iako nije spektakularna (lik naprosto nije tako napisan, ima svoja ograničenja), ostaje sasvim na mestu. Macy Gray se odlično uklopila u kontekst kao brbljiva crna kućna pomoćnica i zamena za majku dvojici braće, Nealla Gordon i Scott Glenn su odlični u portretu južnjačke „vlastele“, konzervativni, sebični, otrovni i skloni power tripovima. John Cusack je lud kao puška, i njegova uloga, iako jednostavna i neiskorištenog potencijala, pruža enormne količine zabave. Ali glavni razlog za gledanje ovog filma je Nicole Kidman, njen izgled i njena gluma. Prvo, izgleda kao da je pronašla lek protiv starenja, a opet prirodno. Drugo, u ovom filmu glumi bez ikakve kočnice i ograničenja, i ludo se zabavlja, što prenosi i na gledaoce. Fotografija i muzika referiraju na period u koji je smeštena radnja filma, ali nisu spektakularni, samo pristojni.


Još jedan od razloga zašto treba gledati ovakve filmove je šok koji ostavljaju na filmske snobove zaljubljene u nenarativne minimalizme i iživljavanja autorskih „veličina“. The Paperboy je zgranuo takvu hipstersku publiku na premijeri u Cannesu i svaka čast i autoru filma i selektorima festivala na tome. Zdravo je ponekad spustiti se na zemlju ili u živo blato. Problem, međutim, nastaje kada se malo promisli o trashu. The Paperboy ostaje nejasan da li je od početka zamišljen kao trash ili je to postao po putu, slučajno i bez kontrole. Ako je druga opcija u pitanju, onda je Lee Daniels pokazao zavidnu dozu rediteljskog neznanja. Ako je, uprkos svemu, to izvorni trash, suočavamo se sa igrom pogađanja na šta autor referira, šta tačno trashira. Trash ima tu nezgodnu osobinu da je često interna zabava za uzak krug ljudi.