11.9.13

The Angels' Share


godina: 2012
scenario: Paul Laverty
režija: Ken Loach
uloge: Paul Brannigan, John Henshaw, Gary Maitland, Jasmin Riggins, William Ruane, Roger Allam, Siobhan Reilly

Kada se spomene Ken Loach, prva asocijacija sa njim su duboko angažovani, a opet legitimni (ne-pamfletski) izrazito politički filmovi koji se vrte oko „grehova“ zapadnog sveta prema slobodarstvu i socijalizmu. Loach je na taj način obradio sve bitnije neuralgične tačke: irski građanski rat oko mirovnog sporazuma sa Velikom Britanijom, španski građanski rat, intervenciju u Nikaragvi, sukobe u Severnoj Irskoj, pitanje (ilegalnih) imigracija u Evropu i Ameriku i na kraju najsvežiji rat u Iraku. Loachovi filmovi su listom bitni filmovi koji ispuštaju disonantne tonove u odnosu na politički mainstream.
Ono što se, međutim, zaboravlja je to da je Loach majstor pre svega socijalne i ljudske priče. Njegov manir je tu jasan, jednako ne-pamfletski  on ljude iz nižih slojeva društva (kriminalne tipove, nesnađene i zbunjene ljude, sirotinju i nesrećnike) doživljava najpre kao ljude sa vrlinama i manama, i tretira ih sa smehom i suzama, nimalo propovednički. Tehnički, njegov realizam se manifestuje u snimanju iz relativno velike daljine sa teleobjektivom, kao kod dokumentaraca o prirodi. Druga njegova odluka kojom podvlači realizam je izbor „skica“ i faca koje ne odudaraju od sredine za glavne uloge, umesto oslanjanja na zvezde. The Angel's Share je takav film, sa skicama i facama, bajama iz kraja, a kraj je Glasgow i uopšte Škotska, zemlja kontrasta predstavljena u sjaju i bedi.
Film počinje sa suđenjem tim skicama uglavnom za prekršaje i sitni kriminal. Takvi likovi se po pravilu izvuku od robije i bivaju osuđeni na društveno-korisni rad. U kažnjeničkoj grupi će se upoznati i likovi ovog filma, nadzornik Harry (Henshaw), entuzijasta za viski će ih povesti na ekskurziju u distileriju i pomalo uputiti u tajne dobre kapljice. Neformalno liderstvo će preuzeti Robbie (Brannigan), čovek bez prave šanse u životu, mali i prgav veteran lančanih uličnih tuča, ali inteligentan tip koji brzo uči i razvija talente i ima želju i potrebu (ženu i novorođenog sina) da se promeni, kada bi samo znao kako. Ostatak ekipe čine Albert, genijalan u svojoj dubokoj gluposti i ignoranciji, Mo, svadljiva kradljivica, i Rhino, čovek bez plana koji može da realizuje tuđi plan. Da li će ih upoznavanje sa viskijem oplemeniti i izvesti na pravi put?
Uostalom, nije ni bitno da li ima šanse za happyend ili su ti ljudi toliko zabrazdili u kriminalno ponašanje ili su rođeni u pogrešnim okolnostima. Barem ne za ovaj film, jer se ispod tih otvrdlih maski kriju ljudi. Kada smo kod okolnosti, samo bih nakratko razjasnio o čemu se radi. Britanija, a naročito Škotska, je društvo kontrasta. Situirani ljudi mogu da imaju skupe hobije i visoke ideale. Novobogataši mogu da se kriju iza pristojnih kuća, ali njihova suština je onakva kakvi su bili pre sticanja bogatstva – u prevodu, najčešće su u pitanju bitange. Oni koji se rode u siromaštvu su u principu osuđeni na spiralu siromaštva: loše poslove, muljanje, kriminal i sukobe sa sebi sličnima oko mrvica sa bogataških stolova ili skoro bez razloga. U svojoj knjizi Popular Music from Vittula, švedski pisac Mikkael Niemi na nostalgičan način priča o omiljenoj provincijalnoj zabavi njegovog detinjstva: lančanim tučama. Počinje sa klinačkim koškanjem u školskom dvorištu, gde veći i jači klinac prebije manjeg i slabijeg. Poraženi se onda za pomoć obrati starijem bratu koji prebije siledžiju. Prebijeni siledžija pozove svog oca ili suseda i taj prebije pomenutog starijeg brata. Onda ovaj pozove svoju ekipu da bi prebili toga koji je njega prebio. Tuča se eksponencijalno širi na celi kvart ili celu varoš, i u njima skoro da nema neutralnih. U varoši su u svakom trenutku u toku barem tri lančane tuče, i prelazak sa jedne strane ulice na drugu postaje poduhvat koji zahteva hrabrost. Robbie je u takvoj situaciji, samo što škotske tuče imaju jednu nezgodnu karakteristiku: umeju da traju po nekoliko generacija.
Preživljavanje u takvom miljeu, a naročito bežanje iz njega zahteva određenu vrstu genijalnosti, i naši junaci je imaju. Robbie će se bez problema nositi sa snobovskim i korumpiranim stručnjacima za viski, ali će se na smrt plašiti osude svoje devojke ili ulične bande od koje beži. Ono što u The Angel's Share (inače, u pitanju je folklorni termin za viski koji ispari iz bureta u toku prve godine „ležanja“) pleni je duhovitost i igrivost. Videćemo naše junake kako putuju kroz Škotsku divljinu peške i autostopom i u pozadini ćemo čuti The Proclaimers i njihov hit I'm Gonna Be (500 Miles), i to je pravi duh ovog filma.
Loach će se tako vratiti jednom od svojih korena, filmu Riff Raff (1991), koji je uspostavio autentično britanski žanr zvani dreamedy, komediju snova o boljem životu. Filmovi tog tipa su, recimo, Full Monty i donekle čak i Trainspotting i filmovi Guya Ritchieja. Junaci komedije snova će se izvlačiti iz svojih sranja na način na koji najbolje znaju, usput će se zajebavati ili će nekoga zajebavati, to nije ni bitno.
U jednom intervjuu Loach je rekao da politička ubeđenja određuju sve vezano za film. The Angel's Share slavi levičarske, socijalističke ideale solidarnosti i tihe borbe protiv sistema. Ali pažnja: tu nije u pitanju ni radikalno ni osvešćeno levičarstvo, još manje je to put bilo u anarhiju bilo u tvrdi diktatorski socijalizam na delu. Čini se ipak da Loach sanja više socijaldemokratsku Skandinaviju nego Sovjetski Savez ili Kubu. Jedan od pokazatelja toga je Robbijeva želja za poštenim, ali pristojnim životom, predanost zabavi, hedonizmu i igri nasuprot propovedima. Uostalom, kada oduzmemo zabavu, hedonizam ili igru, šta nam vredi jednakost?

Nalijte si viski, bez leda molim, ako baš morate, sipajte par kapi obične vode unutra, i odgledajte ovaj film. Odmorite se, zaslužili ste!