5.9.13

A Late Quartet


godina: 2012.
scenario: Seth Grossman, Yaron Zilberman
režija: Yaron Zilberman
uloge: Christopher Walken, Philip Seymour Hoffman, Catherine Keener, Mark Ivanir, Imogen Poots

Verovali ili ne, jako je malo filmova koji se bave klasičnom muzikom i klasičnim muzičarima. Tu je nekoliko nagrađivanih, a ipak elitističkih filmova poput Shine i Mr. Holland's Opus koji se bave životima muzičara, i nekoliko filmova gde je klasična muzika samo okvir u kome se govori o potpuno drugim temama The Red Violin, Music of The Heart... Do sada nije bilo nijednog filma čiji je glavni lik jedan gudački kvartet.
Oni su violončelista Peter (Walken), bračni par Robert i Juliette na drugoj violini i violi (Hoffman i Keener) i Daniel (Ivanir) na prvoj violini. Slučajno znam kako klasično muziciranje izgleda, koliko je tu rada i sredstava uloženo da bi izvedba zvučala pristojno. Dignite to na n-tu potenciju i toliko je truda uloženo svaki dan tokom celog života da bi kvartet postao vrhunski. Tu se radi o harmoniji, personalnoj kao i kreativnoj, pojedinac ne zavisi samo od svoje izvedbe, nego i od svakog drugog člana podjednako. Razlika između klasične i bilo koje druge muzike je što skupine traju dosta duže, reklo bi se doživotno, jer valjda treba dugo vremena da se muzičari naviknu jedni na druge, pa je glupo alternirati postavu posle svake treće ploče.
Ovaj kvartet se zove The Fugue i traje već 25 godina. Daniel je formalni osnivač, jer je i pored talenta dovoljnog za solo karijeru preferirao da nastupa u stalnoj postavi, a ne uvek sa različitim orkestrima i dirigentima. Figura autoriteta je ipak Peter, stariji od ostalog trojca i njihov profesor komorne muzike sa Julliarda. Juliette je imala poznanstvo od ranije sa Peterom, a Robert je pozvan kao idealan za drugu violinu, najnezahvalniju i najzahtevniju poziciju vezivnog tkiva među virtuozitetom prve violine i pozadinom violončela i viole.
Peteru je diagnosticirana Parkinsonova bolest u ranom stadiju. Leka nema, medikamenti samo usporavaju napredovanje, tako da Peter razmišlja o povlačenju iz aktivnog muziciranja. Prvi koncert naredne sezone će biti njegov oproštajni, a već ima zamenu. Robert se oseća zanemarenim kako u kvartetu, tako i kod kuće, pa je rešio da makar nešto od toga promeni, pa predlaže da se on i Daniel menjaju na mestima prve i druge violine u zavisnosti od kompozicije. Daniel to odbija prvenstveno iz razloga egomanije, ali i iz jednog realnog: on nije psihološki sposoban da svira drugu violinu, a ni Robert ne može svirati prvu. Juliette mora da se nosi i sa Peterovim odlaskom, i sa Danielovim egom i Robertovom uvređenošću, ali i sa relativnim prezirom koji prema njoj gaji kćerka Alexandra (Poots), i sama na studijama violine.
Pitanje je da li će kvartet preživeti, a sranja najčešće dolaze u gomilama. Tako ćemo pored navedenog imati i bračno neverstvo i intrige iza leđa i nešto seksualnih iskrica između Alexandre i Daniela, koji je poučava... Kao i kod muzičke teme ovog filma, Beethovenovog 14 kvarteta, op. 131, i ovde će se situacije smenjivati jedne za drugom, bez odmora i prava na pauzu. Op. 131 je popriličan bauk i za veoma uspešne muzičare i zahteva sviranje 7 stavaka bez pauze i bez štimanja.
Naravno, glumci briljiraju, deluju uverljivo bez obzira na to da nemaju muzičko obrazovanje. Christopher Walken je često sveden na čudne i psihopatske likove, jer ga pop-kultura pamti kao mafijaša i kralja New Yorka, ali on pokazuje da je sposoban odigrati inteligentnu i dubokoumnu ulogu. Svoj lik on gradi sa mudrošću, sofisticiranošću i tek malo naglašenog ega. Anegdota koju on priča Alexandri i njenim kolegama u jednoj sceni je zaista vrhunski glumački domet. Hoffman radi ono što najbolje zna, igra kompleksni, a duboko nesigurni lik i dokazuje da je u vrhu hollywoodskih karakternih glumaca. Catherine Keener je sjajna u svojoj ulozi rastrojene violistice, loše majke i nezadovoljne žene kojoj je kvartet ispred svega. Televizijski veteran sa začuđujuće malo nastupa na filmu Mark Ivanir nosi svoj lik sa nastupom i predanošću kakvu poseduju ruski klasični muzičari. Imogen Poots je osveženje, jer njen lik formalno nema grupnu dinamiku sa ostalima, jer ona nije u kvartetu i daje nam spoljnu perspektivu. Ona će analizirati svakog člana kvarteta na izletu sa Danielom, i razumeće pod kojim su psihološkim pritiskom članovi pojedinačno i grupno. Sa druge strane, njen lik živahne studentice stoji u kontrastu sa starim, umornim kvartetom kome je potrebna promena.
Film je vizuelno neupadljiv, a opet ukusan. Vidljivo je par grešaka u držanju likova, ali ništa zapanjujuće. Scenario je uglavnom uverljiv, sa jednim propustom koji je manje bitan za priču (radi se o kupovini violine za Alexandru koji obavljaju njeni roditelji, a ne ona sama, i o 10 puta manjoj ceni za takav instrument), problemi kvarteta nisu samo muzičke prirode, niti su posledica čuvenog klasičarskog ega, i dostupni su i razumljivi i ljudima koji sa muzikom nemaju ništa. Režija je prijatno neupadljiva, nenametljiva i školska, što je za ovakav film prava stvar. Posebno treba pohvaliti Zilbermana zato što mu je ovo igrani prvenac, pre toga je snimio samo jedan dokumentarni film, koji se isto bavio grupnom dinamikom (u tom slučaju jevrejskim ženskim plivačkim timom iz Beča, njihovim sudbinama i ponovnim okupljanjem posle rata).

A Late Quartet je sjajan film za usku grupu ljudi, za one koje zanima klasična muzika, život i problemi njenih umetnika. Ipak, ovo nije film za klasične muzičare, često poznate po svom autizmu i funkcionalnom idiotizmu, te nepoznavanju sveta izvan muzike. Jednako tako nije ni za one koji klasiku smatraju dosadnom, njima će i film biti nezanimljiv. U svakom slučaju, retko hrabar film koji sjajno koristi vrhunske glumce i priča jednu novu, neispričanu priču.