2.9.13

Stoker


godina: 2013.
scenario: Wentworth Miller
režija: Chan-wook Park
uloge: Mia Wasikowska, Matthew Goode, Nicole Kidman, Dermot Mulroney, Jacki Weaver

Na papiru sve izgleda super. Imamo cenjenog i gledanog azijskog reditelja sa nemalim međunarodnim uspehom (berlinska nagrada za I'm a Cyborg, But That's OK; cenjena i jako gledana „Osvetnička trilogija“, pre svega Old Boy), imamo karakterne hollywoodske glumce, relativno zanimljivu priču koja se referira na Hitchcocka i njegov film Dark Shadows... Od hollywoodskog prvenca dalekoistočnog reditelja očekuje se da donese onu azijsku jezu ukroćenu konvencionalnom hollywoodskom logikom i storytellingom. Međutim, finalni rezultat je konfuzija, a gledalac poput mene (niti glup, niti neiskusan) završi sa pitanjem: Šta je pesnik hteo reći?
India Stoker (Wasikowska) nikako nije bila pripremljena za očevu smrt, a njihova vezanost je bila na granici patologije. Ova mračna angsty tinejdžerka (malo preko granice simpatične darkerke, na putu za zaista sablasnu patologiju) ostaje sama sa majkom Evie (Kidman) i poslugom u staroj južnjačkoj vili. Nakon očeve sahrane se pojavljuje i stric Charlie (Goode) za koga India nije ni znala da postoji. Isprva se Charlie čini kao dobar čovek koji se želi naći udovici i njenoj kćeri, čovek finih manira i generalno prijateljskog tona, međutim Charlie počinje da igra igru simultanog zavođenja majke i kćeri potpuno različitih karaktera. Da sa Charlijem nešto nije u redu je jasno skoro od početka, posebno kroz Indijine poluparanoične reakcije na njega, ali iz tračeva posluge i rodbine koje India prečuje šetajući se hodnicima. Zanimljivo, ljudi nestaju u Charlijevom okruženju, najpre kućepaziteljka, potom tetka koja je htela nešto važno reći i Evie i Indiji... Ono što sledi je turbulentna vožnja puna nasilja i perverzije u kojoj će se svaki detalj izokrenuti u nešto drugo od onoga što je prvobitno bio...
Problem počinje sa tankim, slabo motiviranim scenariom koji je delo debitanta u tom polju, glumca Wentwortha Millera (Prison Break) i koji je pun rupa. Čini se da je cilj scenaria da nas profura furioznom brzinom kroz obrate i prevrate i da nas šokira. Od gledaoca zahteva nemalu dozu površnosti, obrati su suviše loše skriveni idući na tipičnu Prison Break neverovatnost, a usput slabo pokriveni motivacijom. Likovi su relativno plitki, iako bi trebali imati silne tajne. India je, kao glavni lik, malo razvijenija od ostalih i postavlja se pitanje da li je ona žrtva disfunkcionalnog doma ili je ludak u razvoju. Wasikowska je dobro igra, pogađa sve prave žice, ali ovakav film ne može funkcionisati na jednom liku. Charlie ima potencijala, ali problem je što je lik tipski, klišeiziran, već viđen u raznim kontekstima, ponajviše u američkom (južnjačkom) gothic kontekstu mračnih tajni. Goode se trudi da ga oživi što je moguće više, donekle i uspeva. Nicole Kidman ima najnezahvalniju ulogu stereotipne hladne majke, domaćice i udavače, a poređenje sa Brie Van der Kamp iz serije Desperate Housewives je neminovno. Epizodni likovi su samo aparati zapleta, ma koliko bili dobro odigrani. Šerif je zbunjen, tetka lajava, otac uči kćerku čudnim stvarima.
Drugi problem su nategnuti simboli za koje se ne može baš odrediti čemu služe. Ženske retro ravne cipele koje India nosi kroz veći deo filma i koje dobiva na poklon svake godine od „tajnog“ darodavca su sveprisutne, ali uglavnom služe kao rediteljev tarantinovski fetiš. Posveta američkom postmodernizmu se vidi i u jako kreativnom usmrćivanju epizodista, a imamo i malo voajerizma a la De Palma. Poslednji, nekima i najveći problem ovog filma je upitna moralnost. Film je nasilan i perverzan, često istovremeno, obiluje scenama šoka samog sebe radi. Scena u kojoj India masturbira pod tušem sećajući se kreativnog ubistva je over the top.
Film ima i obilje dobrih strana, nasilje je najčešće kreativno režirano, film ima lep vizuelni identitet, glumci su dobri, koliko im uloge dozvoljavaju. Najveća prednost filma je suspence koji se gradi bilo u pojedinačnim scenama, bilo u klasterima i napetost je znalački gradirana. I Southern gothic atmosfera je urađena ukusno i vešto.

Stoker je svakako zabavan film, ali ništa više od toga. Nahvaljen je od kritike jer donosi nešto novo i emotivno nabijeno u učmali Hollywood, ali je pitanje koliko su te kritike iskrene, a koliko služe da obodre reditelja u nastavku američke karijere. Publike nije imala očekivano pozitivnu reakciju, a stvar je prosta: film od gledaoca traži dve osobine koje ne moraju ići zajedno. To su kratka pažnja (bolest moderne twitter generacije) i dobar stomak (u smislu upitnog morala filmskog ostvarenja). A kada se to poveže sa postmodernim simbolizmom i kolažiranjem raznih uticaja i nedovoljno jakom pričom, te orijentalnom logikom i dinamikom, vidi se fijasko u najavi. Park se sjajno snalazi na „domaćem“ terenu, Old Boy ima smisla u korejskom kontekstu, ali Stokeru to manjka u novom, zapadnom kontekstu. Malo je majstora poput Kurosawe koji su podjednako dobro komunicirali i sa azijskom i sa zapadnom publikom. Stoker nije veliki film, nije ni naročito bitan, ali ako se zanemare mane (ako se gleda sa pola mozga i dobrim stomakom), treba ga pogledati iz čiste zabave.