Spring Breakers

godina: 2012.

scenario i režija: Harmony Korine

uloge: Vanessa Hudgens, Ashley Benson, Selena Gomez, Rachel Korine, James Franco, Gucci Mane

Za neupućene: svakog marta ili aprila gomila premorene i slabo plaćene studentarije pokupi svoju našparanu crkavicu i uputi se na Floridu da bi nedelju dana partijali, orgijali i unosili u sebe piće i drogu. Taj običaj se zove „spring break“ (prolećni raspust) i možda ima spontane korene, koji se danas niti ne naziru, zatrpani u gomili pića, droge, jeftinog pornografskog seksa i masovnog turizma.

Pažljivo pročitajte imena glumica. Prve tri su prestarele dečije i tinejdžerske zvezde. Četvrta je autorova žena. Potražite autora na IMDB-u, videćete da je bio scenarista Larriju Clarku na kultnom filmu Kids (1995), ali i na bolesnom, besmislenom preseravanju Ken Park (2002). Ni njegova karijera kompletnog autora nije ujednačena, snimio je kultni Gummo (1997), a posle toga samo dva naslova: nezapaženi Mister Lonely (2007) i downright odbojni Trash Humpers (2009). Sa ovakvom ekipom, film može biti svakakav, ali su male šanse da će biti dobar.

Greška! Spring Breakers je film sa mnogo mana i sitnih detalja koji nerviraju, ponekad pretenciozan i preambiciozan, ponekad malo nemušt, ali svakako nov, svež, aktuelan, duhovit, ciničan, mračan i angažiran u najboljem smislu te reči. Ovaj film propituje, ali ne propoveda.

Prvi deo nam pruža panoramsku sliku današnje američke spring break i generalno studentske kulture. Naše junakinje su prijateljice od vrtića, studiraju na lokalnom ne-baš-dobrom koledžu i provode vreme kujući planove za prolećni raspust. Ispada da su uštedele samo nešto preko 300 dolara, što nije nikako dovoljno za provod na Floridi. Iako su ekipa, one su i različiti karakteri, naročito Faith (Gomez), koja im je odana prijateljica, ali i posvećena vernica sa obiljem skrupula, a i inhibicija. Ostale tri, Britt (Benson), Candy (Hudgens) i Cotty (Korine) su patološki opsednute seksom, drogom i provodom. Njih tri dolaze do spasonosnog plana: opljačkaće lokalni fast food restoran i pravac Florida.

Na Floridi se zabavljaju, pevaju sada već prestarele hitove Britney Spears i maštaju o raspustu koji traje večno. Međutim, jedna zabava se loše završi, a pandurska racija pokupi i naše junakinje. Sudija za prekršaje ih osuđuje na relativno sitnu globu ili dva dana ćorke, a lokalni rapper Alien (Franco) ih izvadi iz zatvora u nadi da će se družiti sa njima ili...

E, tu ionako suviše stilizovan film sporog izlaganja još više uspori izlaganje, počinje da upada u digresije, flashbackove i flashforwarde, a umesto dijaloga uglavnom imamo monologe, voice-over i freestyle rap lupetanje u nadi da će se pogoditi smislen tekst. Priča je otprilike ovakva: Alien je 10% muzičar i 90% krimos, diler droge, kolekcionar oružja i generalno lik sa kojim se pristojne devojke ne druže. Naše junakinje nisu pristojne, osim Faith, koja se prva spakuje i ode. Sa druge strane, takav kakav je, skoro disleksičan, groteskan, mutav i glupav, praćen najseljačkijim floridskim akcentom, Alien je idol mladih kojima je MTV isprao mozak sa svim 50 Centovima, Snoop Dogovima i ostalim pozerima sa lovom, kurvama i automatskim puškama. Da ne pominjemo Jersey Shore i slične gluposti. Alien je ostvarenje najizvitoperenijeg američkog sna. Ostale tri cure mu se pridružuju u kriminalu, naročito u obračunu sa svojim „mentorom“ Archijem (Mane)...

Bez potrebe da naglašavam, film je prepun stilskih vežbi, igrarija sa video-formatima (u rasponu od amaterskog chica u stilu pornografskih spring break videa do CSI stila sa preteranim filterima, preko chaos cinema kamere u ruci i u pokretu), podvučen modernom muzikom u rasponu od RNB-a do dubstepa. Relativno sketchy priča je pokrivena sa mnogo montaže, sa više naratora i sa brojnim digresijama (posebno upadljivi su telefonski razgovori sa roditeljima), tako da ovaj „nightmare logic“ karneval dogura da minutaže od 90 minuta. Nedostatak priče je pokriven i brojnim detaljima koji drže pažnju, od sisa i guzica do sofisticiranijih detalja. Možda je pretenciozno, ali nije loše rešenje, Spring Breakers je film koji izaziva jake reakcije, udara u pleksus, izbija vazduh i izmiče tlo pod nogama.

To ne bi bilo moguće bez dobre glume, odnosno preciznog rada sa glumcima. Od teen zvezda niko nije očekivao da mogu da iznesu nešto ovako ozbiljno, da mogu da iskomuniciraju poruku koja nije banalna ili ekonomsko-propagandna. Čini se da su devojčice odrasle i da ih samo treba malo usmeriti, pa će možda postati i glumice. Za Franca se zna da je sjajan glumac sa zagarantovanom budućnošću u Hollywoodu. Gucci Mane (da, da, idiotsko ime, kao da ga je sam sebi dao) aka Radric Davis je zapravo muzičar sa povremenim izletima u glumu, a ovdašnja uloga gangstera mu stoji kao salivena.

Sve u svemu, Spring Breakers je film kome morate dati šansu i koji će vas nagraditi. Možda je bilo krajnje vreme da se, makar na ovaj, pomalo konfuzan način konačno kaže da kulturološki najmoćnija zemlja sveta ima krizu sopstvene kulture, da je ono zašto je postala moćna izvitopereno i distorzirano do neprepoznatljivosti, da neosvojena sloboda nije sloboda, i da njenim klincima kapu kroje mediji čija je misija prodati što više oglasnog materijala najširoj ciljnoj grupi. Problem je što nigde drugde nije smišljena ni izbliza primamljiva alternativa besmislenom seksu, partijanju i drogiranju. Ili smo mi kao ljudi razvili takvu dozu cinizma da bi sve sada i odmah, bez obzira koliko to ne bi bilo ono pravo? Hipici su osvajali slobodu, današnja mularija nema pojma šta bi sa njom. Britney nikada nije zvučala tako (o)tužno kao u ovom filmu.