2013.
režija: Jordan Vogt-Roberts
scenario: Chris Galletta
uloge: Nick Robinson, Gabriel Basso, Moises Arias, Megan
Mullally, Mark Evan Jackson, Nick Offerman, Erin Moriarty, Alison Brie
Filmovi o odrastanju su nešto posebno. Ulozi u njima su
veliki, pošto su adolescenti grupa posebno sklona traženju sebe i mudrosti u
životu. Kada su glavni likovi filma adolescenti, autori mogu kroz njih
predstaviti ili podmetnuti ono što oni smatraju mudrim i važnim i to je najveća
nagrada za autora. Naravno, kako se filmovi o odrastanju postali žanr za sebe,
autori rizikuju generička rešenja, ponavljanje, neoriginalnost. Ti filmovi su
poput važnih utakmica gde jedan potez može biti ključan. Recimo, ikonički film
Now and Then (1995) je svoj ishod rešio jednom genijalnom idejom: dovesti
prirodno seksualno buđenje koje doživljavaju četiri cure u kontekst 60-ih, kada
je ceo svet doživeo seksualno buđenje. Posle toga, film je mogao biti i aljkav
i generički, ali sa takvom idejom u osnovi teško je propasti.
The Kings of Summer nije takav film. Zapravo, on pripada
jednoj retkoj grupi među filmovima o odrastanju, filmovima koji nisu ništa
posebno, filmovima koji su na kraju praznjikavi i nedorečeni. Razlog tome je
jednostavan: scenario i režija odišu filmskim neiskustvom. Chris Galletta je
debitant, Jordan Vogt-Roberts je uglavnom imao posla sa televizijom. I to je
šteta, jer se u The Kings of Summer skriva jedan potencijalno inteligentan
film.
U centru pažnje su tri momčića koji kao da uspevaju da
ostvare san svakog klinca: da zbrišu od kuće i žive avanturističkim životom u
šumi. Oni su sklepali kuću od ukradenog / otpadnog materijala, skupljaju šumske
plodove, love, kradu iz obližnjeg grada, jedu i ludo se zabavljaju. Vođa
projekta je Joe (Robinson) i njegov razlog za beg je odnos sa ocem Frankom
(Offerman). Frank je udovac i ne snalazi se baš u ulozi samohranog oca, sklon
je neslanim i uvredljivim šalama i power tripovima, i Joe bi da se odvoji od
njega da bi postao samostalan, pravi muškarac, a ne ogorčena ljuštura poput
svog oca. Najkorisniji član ekipe je Patrick (Basso), Joov prijatelj od
detinjstva. On beži od svojih preterano zaštitničkih i izuzetno „trulih“
roditelja (Mullally i Jackson), koji ga ušuškavaju, obasipaju brigom, sile da
jede supu od povrća, na stranu što ponekad opale rasistički komentar. Treći
član ekipe je generalno čudan klinac Biagio (Arias), koji je tu zbog osećaja
pripadnosti i dobrog provoda, što podrazumeva vitlanje mačetom.
Kada momci nestanu, diže se velika frka u njihovom gradiću, jer
svi misle da su kidnapovani. Njihovi roditelji polako uviđaju svoje greške, dok
policajci tapkaju okolo u preozbiljno-komičnom stilu. Situacija se među momcima
komplikuje kada Joe pozove svoju simpatiju Kelly (Moriarty) koja, međutim,
započne vezu sa Patrickom...
Rekao sam već, za ovakav film je potrebno autorsko iskustvo
i malo više mudrosti. Ipak, neke od scenarističkih ideja su dobre. Tema da od
nekih problema nije dovoljno pobeći je jedan od ispravnih lajtmotiva filma.
Patrick opominje ekipu da ne ostavljaju đubre za sobom, da ne bi privukli
životinje, ali Joe ga ne sluša, jer misli da biti odrastao znači ispoljavati
samo svoju slobodnu volju. To i nije nelogično, imajući u vidu kakav mu je
otac, jedini primer odraslog muškarca u njegovom životu. I to sve implicira
temu odgovornosti kao slike zrelosti. Nažalost, to ponekad dolazi u koliziju sa
nedostatkom elokvencije. Tako će film posegnuti za nekim lošim rešenjima, kao
što su instant one-lineri koje Biagio isplaljuje radi jeftinog smeha ili kao
što je vapaj za jednostavnijim vremenima kojima film odiše, znate ono kad su
muškarci bili muškarci, a žene – žene. U tom smislu je problematično
postavljanje celog filma u Joovu perspektivu, posebno njegov odnos prema Kelly
koji je seksistički preko svake mere.
Moje mišljenje je da je priča bila dobra, ali je scenario
zahtevao još koju ruku, jer su neke metafore preobjašnjene i to deluje kao
popovanje, a neki drugi momenti su naprosto ofrlje ubačeni. Cela sredina filma
jako pada u ritmu, motiv žene koja donosi razdor među prijatelje je otrcan kao
narodnjaci sa pokojne TV Palme, roditelji dvojice dečaka su tipski. Reditelj se
više bavio radom sa glumcima, što je pohvalno, jer su sve uloge, ma koliko
sitne bile, odigrane zapanjujuće dobro, i stvaranjem nostalgične atmosfere kroz
lepu sliku.
Nostalgija nije loša sama po sebi. Ovaj blog je napisan na
jeziku jedne pokojne države koja pobuđuje nostalgiju. Problem sa nostalgijom je
kada je u pitanju nostalgija prema nepostojećim „jednostavnim vremenima“ i
pojednostavljenim neodrživim rešenjima. Gde još postoje devojke koje prave
„thank you“ čestitke nakon što im „junak“ spasi život?
Pravi biser u filmu je gluma. Trojica momaka u glavnim
ulogama su svakako budućnost indie filma, ako ne i Hollywooda. Megan Mullally,
Nick Offerman i Mark Evan Jackson su sjajni kao roditelji koji se moraju malo
preispitati. Alison Brie je odlična kao Joova sestra.
Sa boljom scenarističkom i rediteljskom artikulacijom, The
Kings of Summer bi bio jedan od boljih filmova ove godine. Nominacija u
Sundancu za najbolju dramu ne znači previše. Ipak nije loš za ostvarenje
relativno anonimnih autora, ali sumnjam da će se autori s njim probiti u prvu
ligu. Ali dobro, pokazali su neke talente koje treba razvijati i nešto mana
koje treba ispraviti, pa će se možda The Kings of Summer pamtiti kao njihov
pomalo nezgrapni debi.
No comments:
Post a Comment