Before Midnight

2013.

režija: Richard Linklater

scenario: Richard Linklater, Julie Delpy, Ethan Hawke, Kim Krizan

uloge: Julie Delpy, Ethan Hawke

Jesse i Celine su se vratili posle još devet godina pauze. Prvi put smo ih videli kao veoma mlade, bistre klince koji sa lakoćom gledaju u budućnost dok se šetaju ulicama Beča tokom noći u Before Sunrise (1995). Drugi put smo ih videli kao još uvek mlade, ali sazrele i uspešne ljude koji su shvatili da se nenormalno vole dok se šetaju ulicama Pariza jednog popodneva u Before Sunset (2004). Sada su odrasli par sa dve preslatke bliznakinje i na odmoru u Grčkoj.

Zaista, nastavci i serijali su retkost van najkomercijalnijeg filmskog sektora. Kod dokumentarnih filmova je to Up serijal, koji proverava šta se dešava sa naizgled nasumično izabranim ljudima svakih 7 godina. Up je sa nama već 50-ak godina, što je dostignuće. Jesse (Hawke) i Celine (Delpy) su fikcijska varijanta, njih vidimo svakih 9 godina, od slobodne mladosti do sada već zrelosti. Stil Linklaterove Before serije je prepoznatljiv, sa dugim scenama, iz jednog kadra iz ruke, u okruženju sa turističkim podtekstom. Julie Delpy je čak napravila svoj „spin off“ sa Two Days serijalom, koji kopira Before filmove, ali to čini na način da se po svaku cenu svidi hipsterskoj festivalskoj publici. Istina, francuska glumica ima dosta talenta, i dosta različitih talenata, imala je možda najbolju ulogu u Three Colors trilogiji, i ulogu na sličnom nivou u podcenjenom filmu The Voyager, ali je sklona precenjivanju svojih mogućnosti.

Linklater je tu kao neko ko je u stanju da je sjajno usmeri. Hawke i Delpy imaju sjajnu filmsku hemiju koju verovatno nijedan drugi par ne može da ponovi. Ovde se to posebno vidi u pomalo promenjenim ulogama, koje su daleko od standardnih. Naime, sredovečni parovi su retko u fokusu filmova, a mladalačka zaljubljenost se može mnogo sigurnije odigrati. Njihovi četrdesetogodišnji likovi nisu samo nečiji roditelji, epizodni likovi i ne mogu se izvući sa nekoliko jednostavnih trikova.

Before Midnight nije nimalo poletan film, što zbog starosti svojih likova i kompleksnosti problema sa kojima se susreću, što zbog njihove prtljage koju nose. Before Sunset se završava sa nagoveštajem da će Jesse napustiti ženu (posledično i sina) da bi bio sa Celine. Before Midnight počinje sa Jessijem koji prati svog sina Henrija na avion, posle letovanja. Henry se dobro slaže sa Celine, ali Jesse želi biti prisutniji u njegovim formativnim godinama, i tu počinju okapanja.

Naravno, Jesse, kao pisac sa obavezama putovanja i potpisivanja knjiga, nije dovoljno prisutan u Celininom životu i u životu bliznakinja, kao ni u Henrijevom. Celine ima svoje demone, protok vremena udara na žensku psihu možda i gore nego na mušku. Žene, čak i inteligentne, zavise dosta od svog fizičkog izgleda, a Celine je svesna da joj se kosa proređuje, da joj guzica raste i da ima bore. Ona ima i poprilično iracionalne fobije da Jesse, makar podsvesno, želi da je pretvori u domaćicu. Celine se drži za karijeru kao jedino što je odvaja od očajnih domaćica.

Naravno, svemu tome ne pomaže ni Jessijeva nesposobnost da povremeno slaže da bi se Celine osećala bolje. Ili tako što pokušava da svaki razgovor o problemu okrene na pokušaj humora. Njegove šale su otrovne češće nego što su smešne, a njegova „racionalnost“ je fingirana.

Teško je otkriti bit problema zašto su njih dvoje na prekretnici ili pred raspadom veze i zajedničkog života. Mi kao gledaoci ne uzimamo strane, iako je i to legitimno. Mi smo svesni njihovih mana i njihovih privatnih ludila. Problem je arbitrarno korštenje klišeiziranih rešenja. Tako imamo film bez kulminacije, što izbegava kliše, a onda imamo scenu u kojoj Jesse i Celine jedu zajedno sa jednim starijim i mlađim parom i pokušavaju otkriti šta ne valja sa svetom i šta budućnost nosi. U okruženju antičkog Peloponeza, to je slika klišea zvanog bogataški problemi. Jessijev razgovor sa ostatkom muških možda služi da pokaže da pisac gubi maštu, kreirajući postmoderne, disfunkcionalne konstrukcije za svoj novi roman, ali je još jedan od klišea. Celine će to veselo ismejati kasnije u hotelskoj sobi.

Ostaje pitanje koliko su bračne svađe događaj, koliko se mogu snimiti van uhodanih postupaka, koliko se mogu realno prikazati. Ne pomaže ni menažerija likova koji služe kao štake za dvoje glavnih likova. Čini mi se da je Before serija rasla zajedno sa svojim produkcijskim studijima (od skoro gerilskog indie filma do skoro pa visoke hollywoodske produkcije), da je scenario suviše poštiman i suviše brižljivo pripremljen i da se mladalačka energija prethodna dva filma potrošila. Nisam čak siguran ni da je to loše.

Konačni utisak je da morate odgledati ovaj film, ako vas ikako zanima sudbina normalnih ljudi nakon 10 godina braka. To nije nešto o čemu razmišljate pre nego što vam se sruči na glavu, i to najčešće u klasteru sa brojnim drugim problemima, a možda bi trebalo. Sklad i harmonija su mogući ali retki, „happily ever after“ je nemoguća varijanta. Before Midnight je relevantan film, uprkos svojim manama. A moguće je i da sam se manijački navukao na seriju. Dešava se.