2013.
scenario i režija: Sofia Coppola (prema članku iz časopisa
Vanity Fair)
uloge: Catie Chang, Israel Broussard, Emma Watson, Claire
Julien, Taissa Farmiga, Leslie Mann
Nešto ranije sam napravio prikaz filma Spring Breakers tu na blogu. U pitanju je posebno otrovna i
savršeno aktuelna kritika distorziranosti američkog sna danas. The Bling Ring, najnoviji film
hollywoodske princeze Sofije Coppole, bi morao biti isto to, ali nekako ne
uspeva u tome. Prvi problem se da naslutiti na samom početku: umesto
standardnog „based on a true story“ stoji „based on factual events“. Čini se
kao puka logička začkoljica, ali nije: pojam „story“ označava priču, nešto sa
strukturom, glavom, repom i porukom, „events“ su događaji. The Bling Ring niže događaje sa pseudo-neutralne tačke gledišta.
Znači, imamo jednog gay budućeg stilistu po imenu Mark
(Broussard) i on je najviše u fokusu filma. Počinje sa tim da on dolazi u školu
za pomalo nevaljalu bogatašku decu i tu upoznaje Rebecu (Chang), devojku sa
čudnim hobijem koja „kokošari“ po komšijskim automobilima i kućama, vozika se
okolo i skuplja novac i vredne stvari. Njih dvoje su, naravno, opsednuti
celebrity kulturom i tako dobijaju ideju da provaljuju u kuće starleta, ne bi
li iskusili njihov život, provirili u garderobe i sobe za zabavu, i možda
drpili nekakav suvenir. Ubrzo im se priključuju Chloe (Julien), praznoglava
plavušica željna uzbuđenja, Sam (Farmiga), hollywoodsko siroče i Nicki
(Watson), tipičan produkt new age odgoja i preterane konzumacije tabloidne
kulture. Film dalje ide po sistemu: provala, žurka, provala, žurka, provala,
žurka, hapšenje, suđenje. Priča je ispričana iz perspektive flashbackova
glavnih likova koji daju intervjue što policiji, što novinarima o svom čudnom i
devijantnom ponašanju. Film obiluje igrarijama sa stilom, što pomalo guši. Originalna
fotografija pokojnog Harrisa Savidesa je interesantna, originalna i smislena.
Coppoline intervencije sa slikama sa facebooka i interneta generalno i
statičnim scenama intervjua pomalo kvare originalni Savidesov ritam, iako bi u
svakom drugom filmu bile savršeno opravdane. Sountrack je nafilan novijim
hip-hop i RnB hitovima, što stil filma čini interesantnim.
Coppola nikada nije imala problema da demonstrira stil, svi
njeni filmovi su trijumf stila nad supstancom. Nju uglavnom ne zanima naracija,
nju zanima stanje duha njenih likova u trenutku rušenja njihovih mehura od
sapunice. Ovde pomalo odstupa od toga, trudeći se da se prepusti naizgled
čistoj naraciji, i da napravi igrani dokumentarac koji taksativno navodi
događaje. Problem sa tim je odsustvo bilo kakvog akcenta, promene u tempu i
posledično bilo kakvog autorskog stava. U takvom svetu, likovi filma deluju
statično i plastično, nemamo skoro nikakav pogled u njihov unutarnji svet, ne
vidimo skoro nikakvu motivaciju za njihove postupke, ne vidimo autorski stav o
njima i njihovim akcijama. Naravno, niti vidimo ikakvu promenu njihove psihe,
ma kako suptilna ona bila.
Sa takvim likovima, teško je moguće ostvariti dobre uloge.
Nadolazeći glumci nisu pokazali ama baš ništa osim poziranja i izgovaranja
rečenica, i to sve izgleda ležerno, ali bez ikakvog stava, bez ikakve poruke
koju bi nam preneli. Emma Watson pokazuje malo više ličnosti, ali to je i
normalno s obzirom na njenu dosadašnju karijeru, ali nema prostora i
rediteljske podrške da se pokaže. Drugi problem sa njom je njen britanski
akcenat koji izbija ispod površine i koji savršeno paše u atmosferi pitsburške
više srednje klase (The Perks of Being a
Wallflower), ali nikako ne ide sa californijskim okruženjem. Kad smo već
kod The Perks of Being a Wallflower,
mislim da je jedan teen film sasvim dovoljan za glumca / glumicu, a da sa više
od toga on / ona rizikuje guranje u kalup iz koga nije baš lako izaći. Na
stranu što je odrastanje / starenje surovo, rapidno i neminovno, pa Emma
rizikuje da više neće moći da dobije pristojnu ulogu i sav njen talenat ode u
zaborav u vidu televizijske, video, B ili pretenciozne indie produkcije. Bled
utisak o glumačkim ostvarenjima ne popravlja ni Leslie Mann, redovna u komičnim
ulogama, ovde u ulozi majke Emme Watson. Njen prikaz tragikomičnog New Age
roditelja opsednutog instant-slavom je suviše jednodimenzionalan, predvidljiv i
nerazvijen da bi bio zanimljiv na duži rok.
Sve u svemu, The Bling
Ring je poprilično smućkaj-pa-prospi đubre od filma i jedna potencijalno
zanimljiva priča sa potpuno pogrešnom izvedbom. Ništa bolje nisam ni očekivao
od blazirane kćeri (nekada) velikog reditelja Francisa Forda Coppole, od cure
koja je uvek bila neka vrsta hollywoodskog plemstva, koja se bavi ljudima u
relativno luksuznoj izolaciji od realnog sveta (glumci, religiozni
konzervativci, i jedna kraljica), a pritom ne shvata da je njena perspektiva
slična perspektivi njenih likova, da ni ona ne zna šta bi radila u realnosti
nakon celog života u hollywoodskoj kuli od slonovače. Ona tvrdoglavo insistira
na autorstvu, a da pritom nema baš puno realnog pokrića za to.
Ok, đubre je, ali, ironično, isplati ga se pogledati, i to
iz razloga voajerstva i cinizma, ako ste tome skloni. Ovo je film koji savršeno
izvrgava ruglu sve te celebrity njuške „poznate zbog svoje poznatosti“ (citat
Teofila Pančića), pušta nas da vidimo njihove domove, opsesije, njihovo
odvratno ničim zasluženo bogatstvo i njihov neukus. Gledalac sa izgrađenim
stavom (ili predrasudama) će između redova pročitati i glupost glavnih likova
filma. Klinci su jedni od najglupljih i najbezobraznijih kriminalaca ikada. Da
li bi se neko pri zdravoj pameti hvalio po facebooku sa plenom od krađe, i to
krađe prilično unikatnih predmeta. E, da, dobar je i ako vam treba poneki modni
savet, ali to je to.
No comments:
Post a Comment