25.9.13

The Bling Ring


2013.
scenario i režija: Sofia Coppola (prema članku iz časopisa Vanity Fair)
uloge: Catie Chang, Israel Broussard, Emma Watson, Claire Julien, Taissa Farmiga, Leslie Mann

Nešto ranije sam napravio prikaz filma Spring Breakers tu na blogu. U pitanju je posebno otrovna i savršeno aktuelna kritika distorziranosti američkog sna danas. The Bling Ring, najnoviji film hollywoodske princeze Sofije Coppole, bi morao biti isto to, ali nekako ne uspeva u tome. Prvi problem se da naslutiti na samom početku: umesto standardnog „based on a true story“ stoji „based on factual events“. Čini se kao puka logička začkoljica, ali nije: pojam „story“ označava priču, nešto sa strukturom, glavom, repom i porukom, „events“ su događaji. The Bling Ring niže događaje sa pseudo-neutralne tačke gledišta.
Znači, imamo jednog gay budućeg stilistu po imenu Mark (Broussard) i on je najviše u fokusu filma. Počinje sa tim da on dolazi u školu za pomalo nevaljalu bogatašku decu i tu upoznaje Rebecu (Chang), devojku sa čudnim hobijem koja „kokošari“ po komšijskim automobilima i kućama, vozika se okolo i skuplja novac i vredne stvari. Njih dvoje su, naravno, opsednuti celebrity kulturom i tako dobijaju ideju da provaljuju u kuće starleta, ne bi li iskusili njihov život, provirili u garderobe i sobe za zabavu, i možda drpili nekakav suvenir. Ubrzo im se priključuju Chloe (Julien), praznoglava plavušica željna uzbuđenja, Sam (Farmiga), hollywoodsko siroče i Nicki (Watson), tipičan produkt new age odgoja i preterane konzumacije tabloidne kulture. Film dalje ide po sistemu: provala, žurka, provala, žurka, provala, žurka, hapšenje, suđenje. Priča je ispričana iz perspektive flashbackova glavnih likova koji daju intervjue što policiji, što novinarima o svom čudnom i devijantnom ponašanju. Film obiluje igrarijama sa stilom, što pomalo guši. Originalna fotografija pokojnog Harrisa Savidesa je interesantna, originalna i smislena. Coppoline intervencije sa slikama sa facebooka i interneta generalno i statičnim scenama intervjua pomalo kvare originalni Savidesov ritam, iako bi u svakom drugom filmu bile savršeno opravdane. Sountrack je nafilan novijim hip-hop i RnB hitovima, što stil filma čini interesantnim.
Coppola nikada nije imala problema da demonstrira stil, svi njeni filmovi su trijumf stila nad supstancom. Nju uglavnom ne zanima naracija, nju zanima stanje duha njenih likova u trenutku rušenja njihovih mehura od sapunice. Ovde pomalo odstupa od toga, trudeći se da se prepusti naizgled čistoj naraciji, i da napravi igrani dokumentarac koji taksativno navodi događaje. Problem sa tim je odsustvo bilo kakvog akcenta, promene u tempu i posledično bilo kakvog autorskog stava. U takvom svetu, likovi filma deluju statično i plastično, nemamo skoro nikakav pogled u njihov unutarnji svet, ne vidimo skoro nikakvu motivaciju za njihove postupke, ne vidimo autorski stav o njima i njihovim akcijama. Naravno, niti vidimo ikakvu promenu njihove psihe, ma kako suptilna ona bila.
Sa takvim likovima, teško je moguće ostvariti dobre uloge. Nadolazeći glumci nisu pokazali ama baš ništa osim poziranja i izgovaranja rečenica, i to sve izgleda ležerno, ali bez ikakvog stava, bez ikakve poruke koju bi nam preneli. Emma Watson pokazuje malo više ličnosti, ali to je i normalno s obzirom na njenu dosadašnju karijeru, ali nema prostora i rediteljske podrške da se pokaže. Drugi problem sa njom je njen britanski akcenat koji izbija ispod površine i koji savršeno paše u atmosferi pitsburške više srednje klase (The Perks of Being a Wallflower), ali nikako ne ide sa californijskim okruženjem. Kad smo već kod The Perks of Being a Wallflower, mislim da je jedan teen film sasvim dovoljan za glumca / glumicu, a da sa više od toga on / ona rizikuje guranje u kalup iz koga nije baš lako izaći. Na stranu što je odrastanje / starenje surovo, rapidno i neminovno, pa Emma rizikuje da više neće moći da dobije pristojnu ulogu i sav njen talenat ode u zaborav u vidu televizijske, video, B ili pretenciozne indie produkcije. Bled utisak o glumačkim ostvarenjima ne popravlja ni Leslie Mann, redovna u komičnim ulogama, ovde u ulozi majke Emme Watson. Njen prikaz tragikomičnog New Age roditelja opsednutog instant-slavom je suviše jednodimenzionalan, predvidljiv i nerazvijen da bi bio zanimljiv na duži rok.
Sve u svemu, The Bling Ring je poprilično smućkaj-pa-prospi đubre od filma i jedna potencijalno zanimljiva priča sa potpuno pogrešnom izvedbom. Ništa bolje nisam ni očekivao od blazirane kćeri (nekada) velikog reditelja Francisa Forda Coppole, od cure koja je uvek bila neka vrsta hollywoodskog plemstva, koja se bavi ljudima u relativno luksuznoj izolaciji od realnog sveta (glumci, religiozni konzervativci, i jedna kraljica), a pritom ne shvata da je njena perspektiva slična perspektivi njenih likova, da ni ona ne zna šta bi radila u realnosti nakon celog života u hollywoodskoj kuli od slonovače. Ona tvrdoglavo insistira na autorstvu, a da pritom nema baš puno realnog pokrića za to.

Ok, đubre je, ali, ironično, isplati ga se pogledati, i to iz razloga voajerstva i cinizma, ako ste tome skloni. Ovo je film koji savršeno izvrgava ruglu sve te celebrity njuške „poznate zbog svoje poznatosti“ (citat Teofila Pančića), pušta nas da vidimo njihove domove, opsesije, njihovo odvratno ničim zasluženo bogatstvo i njihov neukus. Gledalac sa izgrađenim stavom (ili predrasudama) će između redova pročitati i glupost glavnih likova filma. Klinci su jedni od najglupljih i najbezobraznijih kriminalaca ikada. Da li bi se neko pri zdravoj pameti hvalio po facebooku sa plenom od krađe, i to krađe prilično unikatnih predmeta. E, da, dobar je i ako vam treba poneki modni savet, ali to je to.