Something in The Air / Apres mai

scenario i režija: Olivier Assayas

uloge: Clement Metayer, Lola Creton, Felix Armand, Carole Combes, India Salvor Menuez, Hugo Conzelmann

O, glupog li prevoda?! Mislim, znam da bi bukvalni prevod zvučao još gluplje, isto tako prevod ne mora da bude doslovan, pesničke slobode i tako dalje. Ali „Something in The Air“, to zvuči primamljivo i ništa ne znači. Idealno... Da, idealno bi bilo za romantičnu teen komediju, a Apres mai to nije.

Apres mai, iliti „posle maja“ je sintagma koja samo na francuskom jeziku nešto znači, post-revolucionarno vreme '68. Zapravo ne mogu da se setim prevoda na engleski ili neki drugi jezik. Možda „Varljivo leto '68“, ali to postoji. Naravno, Assayasova verzija je relevantnija i višeg dometa od domaćeg filma u realizaciji tandema Mihić-Paskaljević, polu-autobiografska je i odnosi se na autorova iskustva te presudne '68.

Iako je poznavanje šesetosmaštva i šesetosmašenja poželjno, za Apres mai nije nikako neopshodno, u pitanju je pre svega film o odrastanju i sazrevanju u pomalo čudnim okolnostima. Jedina značajna razlika između zapadne i jugoslovenske šesetosme je bila u tome što je zapadna značila nešto i izvojevala je poneku sitnu pobedu, dok je jugoslovenska bila lagano pomodna, potpuno neartikulisana u zahtevima i nije donela nikakvu promenu. Francuski Petar Cvetković se zove Gilles, marksizam mu jako dobro ide, član je neke već srednjoškolske ćelije pri već nekom ogranku maoista, trockista, kojih već komunjara. (Zanimljivo, u zemljama koje nisu imale real-socijalistička iskustva su varijeteti komunizma i socijalizma šareniji, veseliji i primamljiviji. Naša asocijacija na komunjare su sindikalci u drap odelima jeftinog kroja, njihova asocijacije su omladinci i omladinke, seks, droga, rokenrol).

Mladi Gilles učestvuje u vandalsko-terorističko-angažovanim akcijama, sa ekipom piše grafite, ide na demonstracije, a ni molotovke mu nisu strane. Ipak, nije dogmatičan, čita raznu literaturu, čak i kritičku i više ga zanima estetska i seksualna revolucija nego svetska pod vođstvom Staljina ili Maa. Na prvom mestu je umetnik, pa tek onda revolucionar. Film prati njega i njegovu škvadru od frke sa policijom i raskida sa Laure, preko veze sa Christine, putovanja u Italiju, pokušaja na alter-umetničkoj sceni u Parizu sve do povratka u školu, odnosno do prvog značajnog projekta. Od prijatelja, tu su dve bivše cure, Laure je slobodna umetnica, sklona drogiranju i petljanju sa starijim likovima i Christine, dogmatska komunistkinja i feministkinja koju zanima isključivo klasna borba, tu je i Alain, umetnik u pokušaju i njegova američka devojka Leslie, koja baš i ne zna šta bi u životu, ali ima love i zanima je ples, a tu je drugar iz škole Jean-Pierre, koji bi pre učio „školu života“ nego studirao... Ova šarena ekipica će provesti leto malo zajedno, malo odvojeno, i naučiće mnogo toga značajnog za dalji život.

Da, film je nostalgičan, ali ne klizi u patetiku. Autor tretira (svoju) mladost sa toplinom, svestan je zabluda i skretanja, ali to je bio pravi život. Jasno je, naravno, da mladalačka „pitanja života i smrti“ nisu nikakva pitanja života i smrti, da je to samo pozicioniranje u daljem životu. Gilles će se na krv i nož posvađati sa ocem, televizijskim scenaristom zaduženim za adaptacije popularnih krimi-romana u seriju. Iz odrasle, racionalne perspektive je svađa izlišna, a pored estetskih i inih uverenja umetnik ipak mora da bude i zanatlija, mudrost kaže da treba prvo steći znanje, pa onda ispitivati granice.

Gilles, međutim, bira da bude odmetnik među odmetnicima, pobunjenik u svetu pobunjenika. I to nije loše za maturanta i brucoša, kada su ulozi dovoljno niski. Gilless će, naravno, porasti do kraja filma.

Prva asocijacija na filmsko šesetosmaštvo je Bertolucci i njegov film The Dreamers, koji revoluciju koristi kao okvir za uvrnute seksualne eksperimente. Apres mai nije takav film, njegovi likovi su mladi i zbunjeni, ali nisu dekadentni, bar ne svi od njih. Nekima ideali drže kičmu čvršće nego što je to zdravo, pa padaju na razne priče. Drugi su oslobođeni od velikih ideala, pa se slobodnije upuštaju u eksperimente. Ali i oni su naivni, nostalgični. Seksa u Apres mai ima u izobilju, ali nije ni uvrnut, ni šokantan, više je iskren.

Sa tehničke strane je odličan, fotografija je jednostavno zadivljujuća, soundtrack je pozadinski i izbor je relevantnih prog rock numera iz tog doba. Glumci su uglavnom naturščici ili mladi glumci bez previše iskustva, ali sa zdravom naivnošću i strašću za film, što je za ovakav film i potrebno.

Poznavaoci Assayesovog opusa će odmah primetiti da su imena likova ista kao u L'eau froide, filmu slične tematike, koja se može nazvati čak Assayesovim lajtmotivom. Za verovati je da to nije slučajno, Apres mai figurira i kao paraleni film i kao nastavak L'eau froide. Ipak su filmovi o odrastanju Assayesov prirodni teren na kome se on bolje snalazi nego u globalnim trilerima, francuskom ekstremnom filmu ili istorijskim melodramama, koje je probao. Kao i njegov junak Gilles, i autor je pronašao pravi jezik svoje umetnosti i pravu dozu politike.

Ima nešto sa ovim filmom. Jeste panoramičan, ne ide previše u dubinu, iako se bavi političkim uverenjima, ne bavi se politikom. Možda je plitak, možda običan, možda zadržan, ali svakako je simpatičan. Moguće je povezati se sa likovimo sve i ako niste šesetosmaš i te matoranske neuspele revolucije vas ne zanimaju. Šarmantan film, pre svega.