27.2.15

Into the Woods


2014.
režija: Rob Marshall
scenario: James Lapine (prema mjuziklu Stephena Sondheima)
uloge: Anna Kendrick, Daniel Huttlestone, James Corden, Emily Blunt, Lilla Crawford, Meryl Streep, Johnny Depp, Chris Pine, Billy Magnussen, Mackenzie Mauzy, Tracey Ullman, Lucy Punch, Tammy Blanchard, Christine Baranski

Odmah da kažem, nisam neki fan mjuzikala na filmu. U teatru još i nekako, sve ide uživo (barem oko glume i plesa, a često i pevanje i orkestar) i taj stepen sinhronizacije i izvežbanosti u najmanju ruku zahteva određenu dozu poštovanja. Dodajmo na to da često mjuzikli nisu baš onako bedasti i blesavi kao što se to nama čini, nego da se povremeno kroz svu tu farsu provlači i prilično ozbiljna subverzija.
E, sad, Into the Woods je mjuzikl, i to od one sprdačke i subverzivne vrste koji na piku ima klasične bajke koje spaja zajedno u jednu “hyperlink” priču, preispituje ih i izvrće. Je li Pepeljuga originalna odbegla nevesta? Je li Jack Ubica Džinova dobar ili loš momak pošto je on upao u džinov svet i ukrao mu zlatno jaje, a ne džin u njegov? Šta ako je Crvenkapa tražila nevolju svojom pohlepom i lakomislenošću? Međutim, sa druge strane, ovo je Disneyeva adaptacija uz obavezni PG rejting, znači zabava za celu porodicu, tako da tu ne može biti ništa od eksplicitnosti, britke farse i subverzije. Pa dobro, skoro ništa. Još ako se uzme u obzir da je za režiju angažiran zanatski potkovan, ali ni u kom slučaju hrabar autor koji pomera granice, Rob Marshall (Chicago), već u startu slutim tlaku i buduću nepovoljnu kritiku.
 
No, prevario sam se. Into the Woods je zabavan i ne samo zabavan komadić hollywoodske konfekcije. Izabrana je kompetentna glumačka postava sačinjena od velikih imena i mladih talenata. “Mash-up” bajki i njihovih motiva u mitskoj šumi koja povezuje svetove je izveden znalački. Čak ni izvedba nije takva da se radi na pacifikaciji, pojednostavljivanju i zaglupljivanju inače intrigantnih i provokativnih tema.
Prolog nas upoznaje sa željama naših junaka. Pepeljuga (Kendrick) po svaku cenu želi na trodnevni (jer “tronoćni” zvuči izuzetno glupo) bal kod princa, ali joj maćeha i njene dve kćeri mrse konce. Jack (Huttlestone) je priglupi klinac koji samo želi da provodi vreme sa svojom jedinom prijateljicom, belom kravom, dok se njegova majka (Ullman) bori za preživljavanje. Crvenkapa (Crawford) je siromašna devojčica koja mora da ide kod bake u šumu, a hobi joj je “shoplifting” u lokalnoj pekari. A pekar (Corden) i njegova žena (Blunt) nikako ne mogu dobiti dete, što je, ispostaviće se, posledica kletve koju je veštica (Streep) bacila na pekarovu familiju zbog nedela njegovog oca.
Dobra vest je da se kletva može poništiti. Ako veštica ponovo postane mlada, pekar će postati otac. Za ritual su potrebne sledeće stvari: krava bela kao mleko, ogrtač crven kao krv, kosa žuta poput kukuruza i cipelica od čistog zlata. Pekar i žena imaju tri dana i tri noći da pribave predmete i neka im je sa srećom. Možemo pretpostaviti kuda to dalje ide i šta će se izdešavati od “once upon a time” do “happilly ever after”. S tim da je poslednja stavka ovde pod lupom i pod upitnikom, jer život nosi srećne i nesrećne trenutke, izazove i iskušenja.
S tim u vezi značajne su dve blatantne istine pred kraj filma. Prvu kaže Pepeljugin princ (Pine), inače serijski zavodnik, da je on odgajan da bude šarmantan, odnosno očaravajući, a ne iskren, što je primenjivo ne samo na okrunjene glave, pa ni političare i biznis-lidere, nego je šarm kvalitet koji je presudan za razne životne situacije. Drugu bolnu istinu će nam saopštiti veštica u svom poslednjem songu, objašnjavajući protagonistima da “nisu ni dobri, ni loši, nego fini, a ona nije ni dobra, ni fina, nego u pravu”, tako temeljno razarajući bajkovite arhetipe kojima nas kljukaju od najranijeg detinjstva.
 
Kad smo već kod “highlighta” filma, izdvojio bih još dva. Prvi je Johnny Depp u ulozi vuka, obučen da izgleda kao Burtonova fantazija i njegova nimalo suptilna pedofilska pesmica koju peva Crvenkapi u šumi. Drugi je duet dvojice prinčeva, Pepeljuginog kome nevesta beži iz noći u noć i drugog (Magnussen), čija je princeza (Mauzy) zatvorena u kuli bez vrata gde se on mora pentrati uz njenu kosu. Njihov duet, poprilično radikalna stvar u mjuziklu navodno za decu, zove se Agony i svodi se na kuknjavu dva odrasla muškarca ko više pati. Zamenite njih dvojicu sa dvojicom pijanih zgubidana u kafani i eto vam životne situacije.
Svojevrsni “highlight” je i Meryl Streep. Meni je fascinantno da njoj apsolutno sve čega se dohvati ide od ruke. Do pre nekoliko godina se nije petljala u mjuzikle, kao što se nije petljala u uloge jednodimenzionalnih, ali veoma upečatljivih negativaca kao u crtanim filmovima. Ovde spaja i jedno i drugo, apsolutno je sjajna i zaslužila je nominaciju za Oscara, iako mislim da je deplasirano dodeljivati joj nominacije iz godine u godinu.
Into the Woods nije film bez mane. Prva, veoma bitna za ovakav tip filma, su efekti koji zaista nisu na vrhunskom nivou. Druga je prosta činjenica da preširoka ciljna grupa nije nikad optimalno rešenje, film ostaje prekompleksan, možda i pretraumatičan za decu, a opet nedovoljno provokativan i subverzivan za odraslu i zahtevniju publiku. Treća zamerka je stvar prirpovedačke i rediteljske tehnike i odnosi se na tempo filma, od hektike na početku do kraja koji se razvlači i nikako da dođe. Filmu zaista ne bi škodilo kada bi bio 15-ak minuta kraći. Ali, i pored toga je Into the Woods za mene pozitivno iznenađenje.