The Gambler

2014.

režija: Rupert Wyatt

scenario: William Monahan

uloge: Mark Wahlberg, Jessica Lange, Michael Kenneth Williams, Alvin Ing, John Goodman, Brie Larson, Anthony Kelly, Emory Cohen, George Kennedy, Andre Braugher, Domenick Lombardozzi, Richard Schiff

Zimsko je vreme i to na filmskom planu znači nekoliko stvari. Prvo, sezona je nagrada, pa se prave prigodne bioskopske i televizijske revije, šuška se i piše i tome. Drugo, filmski studiji se u tom periodu rešavaju đubreta, niske produkcije, fulanih strategija i filmskih polu-proizvoda žanrovskog tipa (don't get me wrong, žanrovski film izuzetno cenim kad je kvalitetan) u nadi da će privući ekipu kojoj cela ta Oscar scena ide na živce. Treće, izvesno je da ćemo imati film s Markom Wahlbergom, što nije neka garancija kvaliteta, ali je garancija kakvog-takvog finansijskog uspeha. Pre dve zime, to je bio Broken City, film pristojan koliko može biti kada je scenario loš i aljkav, prošle se guslalo na patriotske teme sa Lone Survivor.

Ove godine s nama je The Gambler, remake istoimenog filma iz 1974. godine sa Jamesom Caanom. Sigurno je samo jedno: “Marky Mark” ove godine neće biti kralj januarskog box office-a, verovatno ne svojom krivicom, već krivicom Eastwoodovog Snipera koji se gura i u akademskim krugovima i među običnom rajom. Pa ipak, The Gambler je zanimljivo štivo u ovom zimskom periodu (mada kalifornijske osunčane lokacije nikako ne pašu na našu geografsku širinu i dužinu), jedan “stylish” trilerčić (“style over substance” ovde itekako važi) pogodan za raspravu valja li čemu ili ipak ne. Imajte na umu da zanimljiv i stylish ne znači automatski pogođen i dobar.

Mark Wahlberg igra fakultetskog profesora i kandidat je za “miscast” godine već samo po tom osnovu. Prosto, nemoguće ga je zamisliti kako igra iole inteligentnog lika. Dodajmo na to da je profesor književnosti, razmaženi bogataš, pisac od jednog romana i da se sam sebi gadi i to vrlo elokventno pokazuje, barem u teoriji. U praksi, Wahlberg se dere kao magarac kada želi nešto poentirati. On svoje studente (uglavnom sportske stipendiste koji njegova predavanja koriste za lake poene) vređa i zajebava, tražeći među njima genija kojeg neće naći. Osim možda u Amy (Larson) u kojoj vidi potencijal i talenat, ali ne koliko ona, iz nekog neobjašnjivog razloga vidi u njemu. Serem, razlog je kliše: matori profesor i studentkinja sa manjkom samopouzdanja, “go figure”, što bi se reklo. E, da, on je i patološki kockar (da se zaključiti iz naslova) i u dugovima do guše, a poverioci su koloritna škvadra vlasnika ilegalnih kockarnica i kamatara.

Zadržimo se malo na njima, jer su zanimljiviji od profesora u Wahlbergovoj interpretaciji. Oni su redom, tihi ali veoma preteći vlasnik kockarnice Mister Lee (Ing), Michael Kenneth Williams (poznatiji kao Omar iz The Wire) kao crni mafijaš-zelenaš i John Goodman kao Frank, mafijaš-zelenaš sa kompleksom propovednika koji bez ikakvog blama u skoro svim scenama pokazuje svoje salo. Sva trojica glumaca Wahlberga jedu za doručak, da se čovek prosto zapita ko je tu glavni, a ko sporedni glumac. Čak i hiperdramatična Jessica Lange apsolutno dominira u tih nekoliko scena sa Wahlbergom kao njegova majka, iako je njen performans često preko granice dobrog ukusa.

Iz ovoga ispada da je Wahlberg loš glumac, što nije sasvim istinita tvrdnja. On je ovde kao riba izvan vode, u ulozi koja je prekompleksna u odnosu na ono čime se on bavi, a da stvar bude problematičnija, on dobija sve pogrešne upute i iz scenarija, ali i od reditelja. Iako po zapletu scenario ne odudara od originalnog filma, bitno su promenjeni detalji, umesto newyorškog jevrejskog štiha sada imamo isprani, kalifornijski, što počinje, ali ne završava na imenu glavnog lika. Čak je i gradivo koje kao profesor predaje bitno izmenjeno, u originalu je opravdana fiksacija na Dostojevskog i njegovog Kockara, ovde se bez reda i višeg smisla izvlače Camus i Shakespeare. Čini se da je Monahan (The Departed) ovde na misiji da ubaci što više sočnog dijaloga, dugih monologa i brzih, dosetljivih replika, pa mu nije bilo bitno nikakvo opravdanje za dalji razvoj događaja u filmu. Kako to da arogantni, suicidalni profesor uvek na kraju izvuče svoje i prevesla trojicu opasnih likova koji su na vezi jedan s drugim. Čak ni u njegovom kockanju nema onog plemenitog gubitništva niti adrenalina, ostaje samo pasivna mržnja prema samom sebi.

Problemi sa scenariom su samo početak, vešt reditelj bi ih preskočio pravilnim uputama glumcima ili nabijanjem tempa ili nekim drugim logičnim trikom. Wyatta likovi ne zanimaju, ne gradi ih, ne boji, pušta glumce da se snalaze ili da rade šta hoće. Nesrećna Brie Larson apsolutno nema prostora da bude išta osim dame u nevolji i vlažnog sna hollywoodskih pohotnika. Trojica negativaca profitiraju, ali je Wahlberg na gubitku jer ne uspeva da se izbori i zauzme za svog profesora, ni u jednom trenutku ni on ni Wyatt ne uspevaju da nađu opravdanje. Umesto toga, Wyatt se bavi vizualima i izborom muzike, ponekad toliko besmislene i neodgovarajuće dešavanjima na ekranu da to prosto boli. Pitam se da li je sličnost sa nedavnim “style over substance” trilerčićem Charlie Countryman slučajna ili to postaje nekakav trend.

Opet, The Gambler i pored zamornog tempa, nesavršenog scenarija i bizarnih likova i odnosa među njima, može biti dobra zabava. Posebno je zabavan za analizu i prepirku. Evo, ja se sam sa sobom prepirem valja li ili ne. Nije još odlučeno. The Gambler je nešto što se može bez ikakve zadrške okarakterisati kao “guilty pleasure”, film kojim gledalac hrani svoj mazohizam, film koji ga istovremeno nervira i privlači. Da, objektivno je loš i promašen, pitanje je i koliko su motivi autora i studija bili plemeniti. Film je originalno bio namenjen dvojcu Scorsese-DiCaprio, ali su oni od tog projekta odustali, što je šteta jer bi, ako ništa drugo, to bio ispravniji, upeglaniji i kompetentniji film koji ne poseže za senzacijama na prvu loptu. Pa ipak, u svoj toj lošosti je nekako dovoljno simpatičan da ne bude potpuno gubljenje vremena.