25.2.15

Jesabelle


2014.
režija: Kevin Greutert
scenario: Robert Ben Garant
uloge: Sarah Snook, Mark Webber, Joelle Carter, David Andrews, Amber Stevens

Dva su razloga zašto sam se prihvatio ćoravog posla gledanja još jednog u moru horora sastavljenog isključivo od recikliranih rezervnih delova poput Jesabelle. Prvi je “southern gothic” atmosfera, okruženje Louisiane (doduše, snimano je nešto severnije i istočnije, ali svejedno je to Jug), močvare, akacije i prostrane, zapuštene, zlokobne kuće. Drugi je glumačka postava predvođena Sarom Snook (kupila me je za sva vremena ulogom u filmu Predestination) i Markom Webberom, versatilnim i pouzdanim, na momente čak i izuzetno kreativnim glumcem koji fura indie/art priču koliko i žanr. Moj njuh po tom pitanju je bio dobar, Jesabelle se dosta vozi na tu “southern gothic” atmosferu, a ni glumci nisu razočarali. Problem je drugde, ne samo u reciklaži, nego i u temeljnoj nesposobnosti autora da pogode pravi ton, čak i kada je on jedini logičan izbor.
Naslovna junakinja (Snook) odmah na početku filma ostaje bez svega što je mogla smatrati svojim životom, njen dečko gine u saobraćajnoj nesreći, ona gubi dete i ostaje vezana za invalidska kolica. Nemajući gde, vraća se u rodnu kuću na osami kod svog hladnog, ćutljivog i otuđenog oca (Andrews). Majke se ne seća, ona je umrla dok je Jesabelle bila beba, ali svejedno dobija njenu sobu u prizemlju kuće iz, je li, tehničkih razloga. Majka je navodno umrla od posledica tumora na mozgu, ali to, naravno, nije cela priča, pa će naša junakinja otkriti štek video-kaseta koje je njena majka snimala u poslednjih nekoliko meseci svog života. Isprva su one u relativno veselom i sentimentalnom tonu, kasnije skreću u mračnjaštvo objašnjivo fizičkom bolešću, da bi na koncu potpuno zabludele u misticizam, sektaštvo, voodoo i misteriju. Uporedo sa tim, Jesabelle otkriva da se u kući skrivaju dva “prisustva”, odnosno duha. I oni nisu nimalo prijateljski raspoloženi.
Scenografija i sama ta kuća su najjači aduti filma, ma koliko to bio standardni horor motiv, ovde to izgleda više nego dobro. Čak je nekako moguće progutati i sav taj VHS trip koji je prisutan još negde o japanskog Ringa, a u poslednje vreme se nemilice troši. Duhovi kao takvi nisu ništa novo, služe za “jump scare” momente koji su nekako i očekivani iz iskustva sa horor filmovima, ali su pristojni, ni manje, ni više. Problemi počinju sa popriličnim režijskim promašajem da kapitalizira na prostoj činjenici da je Jesabelle nepokretna. Film naprosto nije ni dovoljno strašan, ni dovoljno snažan da nam ukaže na njenu ranjivost i izloženost, da nas pogodi u emocije i utera nam nesvesni strah. Istini za volju, Sarah Snook je dobra, ne toliko u scenama u kojima se od nje očekuje tipična “scream queen” uloga, koliko u scenama gde ima prostora za emotivnu reakciju, kao što su to trenuci u kojima gleda majčine kasete ili kada pokušava da izgradi emocionalni odnos sa ocem čija tišina ne sluti na dobro.
Drugi problem je sa standardnom horor premisom “očekujte neočekivano”, gde to neočekivano usled iskustava očekivanja postaje ne samo očekivano koliko standardno. Gledalac sa iskustvom će sve predvideti ne na vreme, nego pre vremena, na početku filma. Portret voodoo kulture i afroameričke zajednice je toliko plitak da graniči sa rasističkim, oni su skoro bezimeni i bezizražajni, pa služe kao nekakvi bauci. Jesabellino istraživanje je takođe nešto što smo dosta puta videli i prolazi kroz svaki zamislivi suspense/horor kliše. U najnezahvalnijoj poziciji je tu Mark Webber čiji je lik, inače Jesabellin bivši dečko, samo štaka glavnoj junakinji u invalidskim kolicima. Čini se da on nema previše ličnosti, a ima previše vremena da bi se upuštao u njene misterije i istrage. Sa takvim likom čuda nisu moguća.
Zapravo, kada pogledamo autorski dvojac, znali smo da čuda nisu moguća. Robert Ben Garant je potpisao scenario za brojne komedije, od kojih se izdvajaju serijal Night at the Museum i TV serija i filmovi Reno 911. Sa hororom je imao dodirnih tačaka u horor-komediji Hell Baby (2013), ali teško da je to ozbiljna referenca. Reditelj Kevin Greutert je bivši montažer, zapažen na Saw serijalu, a poslednja dva nastavka je i režirao. Jesabelle je možda njihov limit, možda čak i ispod limita, jedan relativno gledljiv, ali dosadan hororčić koji je u svojim najboljim trenucima tek prosečan. Sarah Snook malo popravlja statistiku, ali sa ovakvim materijalom njene mogućnosti su ograničene.