9.2.15

Bird People


2014.
režija: Pascale Ferran
scenario: Pascale Ferran, Guillaume Bréaud
uloge: Josh Charles, Anaïs Demouster, Roschdy Zem, Geoffrey Cantor, Raddha Mitchell, Clark Johnson, Mathieu Almaric (narator)

Bird People je čudna ptica među filmovima. Da, znam, ovo je bilo kao za loš aforizam, ali nisam mogao odoleti. Za razliku od drugih ptica, običnih ili čudnih takođe, poput Birdmana, ovde vam neće biti baš jasno koji film gledate. Zašto se događa ono što se događa i zašto vi to pratite? Možete li ga smestiti u žanr ili žanrove? Možete li pronaći temu ili zajedničku nit u tim raznim nekim pričama koje govore o različitim ljudima i različitim situacijama? Je li ovo više socijalna kritika ili studija privatnih života dvoje ljudi koji dolaze iz različitih socijalnih okolnosti, ali su im problemi sličniji nego što mislite? I šta radi narator Mathieu Almaric kad ga najmanje očekujete?
Hajdemo kratko o radnji. Mesto radnje je hotel Hilton na pariskom aerodromu. Prolog se svodi od produžene sekvence u pariskom javnom prevozu, do i od aerodroma, a mi imamo nekakvu božju perspektivu putnika: čujemo im misli, najčešće operativne, možda čak i banalne. Iskreno, vozio sam se pariskim metroom, ima tome mnogo godina, nikada mi nije palo na pamet šta ti ljudi misle, bio sam previše fasciniran time da i po gužvi vlada mir u kojem jedan batica savija cigaretu za cigaretom i puni tabakeru, drugi ljudi rade nešto drugo, a neki optimista čita dnevnu vremensku prognozu iako je debelo popodne i pritom letnje doba (te godine je leto u Parizu bilo idealno i predvidljivo, bila je to dobra godina i za Pariz i za ostatak sveta). Čitanje vremenske prognoze je najjednostavniji i najlenji oblik finijeg prosjačenja; trudne stomake, sakate ruke i musavu decu pokazuju samo najsvežiji i najneiskusniji imigranti.
Odlutah od teme, ali to je takav film. Uljuljka vas i tera da slobodno asocirate. Nego gde smo bili... U prevozu, znači. Dobro, tim prevozom putuje Audrey (Demouster), studentkinja ili sveža bivša studentkinja i sobarica u hotelu koja možda i ne mora da radi duge sate i prekovremeno, niti je oduševljena da pomaže upravi i “spasava im živote” (zapravo ih rešava malo većeg cimanja), ali sve je bolje nego da služa pilanje svog oca. O njoj ćemo kasnije, ona je, na jedan čudan način u centru drugog dela filma.
Kako Audrey dolazi na posao, tako se u hotel posle brzopoteznog sastanka dogega i Gary (Charles, serija The Good Wife), američki poslovnjak iz Silikonske Doline na kratkom predahu između dva leta. Sledeći je za Dubai, a posao je, logično, izuzetno bitan i izuzetno vredan u lovi. Naizgled regularan i redovan napad anksioze će pokrenuti lančanu reakciju: Gary će čvrsto rešiti da se reši pritiska posla u firmi u kojoj je su-osnivač, da da otkaz i proda deonice, da napusti ženu i decu i vidi šta će. Nije to tek tako bezveze, iako će ga i kolega (Cantor) i advokat (Johnson, serije Homicide: Life on The Street i The Wire, ovde u odličnoj “hotshot” epizodi) ubeđivati da je to ishitrena i ne baš pametna odluka, da stvara rizik i sebi i firmi, a posebno ženi. Oni jesu i prijatelji, ali opasno sumnjaju u njegovu uračunljivost do tačke da to može završiti na sudu. Ni sa ženom (Mitchell) stvari nisu nimalo idilične, a Garijev, realistični deo filma će kulminirati u Skype sceni sa njom. Nije da ćemo otkriti punu pozadinu, ali znate već, sve za efekat.
Drugi deo filma takođe počinje realistično, i vidimo Audrey u dnevnoj rutini. Ali pomisao na socijalnu priču će nas odvesti na krivi trag. Kao i Gary, i Audrey želi pobeći od sebe i svog besmislenog života, samo nema novca, a mi nećemo tu dobiti ono što smo očekivali, komadić teškog filma o stalnoj borbi ma koliko bila besmislena. Audrey nije takva osoba. Zato će naslov priče postati od važnosti, jer skoro do kraja filma pratimo perspektivu jednog mladog vrapca kome je letenje još uvek izazov i koji “govori” Audreyinim glasom i prati hotelske goste i osoblje, kao i avione sa obližnjeg aerodroma. Ovaj deo je poetičan, gotovo fantastičan, na momente komičan, a sve vreme vizuelno efektan, čak zadivljujući. Fora je možda jeftina i providna (neću je otkriti, ipak), ali sama za sebe nekako pali.

Ono što ne pali je toliko labava povezanost to dvoje likova i njihovih priča, taj svojevrsni “hyperlink” koji se ispoljava i kroz to da su oni na istim mestima u različito vreme, ili da imaju kontakta sa istim ljudima, pre svega vratarom Simonom (Zem), oko kojeg će se izvrteti i jedna epizoda vrapčevog leta. Da, imamo dva lika koji su u sličnim problemima, ali autor nam ne daje nikakav odnos između njih, niti priču intonira kao ljudsku, niti kao socijalnu dramu, niti kroz realizam, niti kroz fantaziju. Ponajpre je u pitanju studija stresa u modernom kapitalizmu koji napada i one pri dnu i one pri vrhu društvene lestvice.
Iako je lagano promašen i bespoentan glede razrade ideje, rekao bih da ovde imamo slučaj larpurlartizma, Bird People nije nimalo nezanimljiv ili, daleko bilo, negledljiv film. Josh Charles je pouzdan kao Gary i pokazuje utreniranost stalnog televizijskog glumca. Problem je sa konceptom i tretmanom lika, jer u sećanje priziva relativno skorašnji film Locke, ali Bird People nije ni izbliza toliko hrabar i radikalan u tretmanu. Anaïs Demouster je stabilna kao Audrey u scenama u kojima ima interakciju sa drugim likovima (to se menja u zavisnosti od njihove hijerarhijske pozicije), pa i kad je sama. Njen hendikep je što se od nje traži konačan niz ekspresija i relativno ravan ton, a u najzanimljivijem delu (svog) filma, ona je ograničena na glas. Drži pažnju, ali se teško može porediti sa Scarlett Johansson kao Samanthom u filmu Her. Što se epizodista tiče, odlični su u svojim malim i karakternim ulogama, ali kod njih je vidljiva zavisnost upečatljivosti izvedbe od proste minutaže. Neki su dobili više, neki manje. Narator je sumnjiva odluka, ali narator je uvek rizik. Ovde je problem u tome što se pojavljuje kad je najnepotrebniji.
Recimo da je scenario lagano pretenciozno napisan i da se ide na utisak uglavnom festivalske publike, a i režija okreće na tu stranu, oslanja se na poznate formule radi maksimalnog efekta. Dinamički akcenti su na mestu, film ima uspone i padove tempa, te deluje da je pod potpunom kontrolom, baš onakav kakav je autor želeo.
Ja ga, eto nisam baš skroz “kupio” i pored zanimljivih tema i francuskog “artsy” šarma, ali možda je zaista problem u tome što Bird People nema konzistentnost ni na kraj pameti. Ovo je jedan od onih filmova koji će vas zapahnuti sjajnim detaljima i nadati se da nećete provaliti da se kockice baš nekako ne uklapaju ili se uklapaju arbitrarno. Kao celina, Bird People je zanimljiviji za analizu nego za gledanje iz zadovoljstva i relaksacije.