7.2.15

Kiş uykusu / Winter Sleep


2014.
režija: Nuri Bilge Ceylan
scenario: Nuri Bilge Ceylan, Ebru Ceylan (po motivima kratkih priča i drama A.P. Čehova)
uloge: Haluk Bilginer, Melisa Sözen, Demet Akbag, Ayberk Pekcan, Serhat Mustafa Kiliç, Nejat Isler, Tamer Levent, Nadir Saribacak

Iskreno, i pre nego što sam ga odgledao, gajio sam određeno strahopoštovanje prema ovom filmu. Zlatna Palma u Cannesu, za sada poslednji, krunski rad turskog reditelja koji je miljenik festivala, gde god da se pojavi žanje pozitivne kritike. Sa druge strane, traje preko tri sata, sporog je tempa i umirenog ritma, ne baš komunikativan sa publikom. Art-film koji govori jednim svojim jezikom koji nije baš uvek i svima razumljiv, detaljan iako se čini praznjikavim, suptilan po cenu nerazumevanja.
Moram priznati da deo mojih rezervi dolazi iz predrasuda prema bliskoistočnoj kinematografiji. Pokušao sam jednom davno sa Turcima i Irancima, ali nešto mi tu nije štimalo. Odsustvo dijaloga, prazni pogledi, dugi, statični kadrovi, za to nisam bio spreman. Ta moja pretpostavka, kao i ovlašna internet-pretraga autora i njegovih radova (ovo mi je, sramota, prvi susret sa Ceylanom) su razlozi zašto sam oklevao sa Winter Sleep čak i na festivalima. Drugi je bio pragmatičan: trajanje od tri sata i kusur, sedenje u istoj stolici i istom položaju, možda bi sve to bilo malo previše za moju kičmu i nemalu nikotinsku ovisnost. Sve dođe na DVD, negde pre, negde kasnije.
Priznajem, bio sam površna budala, a Winter Sleep je retka zverka, vredna gledanja, svidela vam se ili ne. Za razliku od ranijih Ceylanovih filmova u kojima je škrtario na dijalogu i okrenuo se pre svega fotografiji i eksterijerima, Winter Sleep ima sasvim drugačiji pristup, gotovo teatarski, sa obiljem dugih dijaloških scena u intimno osvetljenim enterijerima, gde kamera samo klizi oko glumaca najčešće fiksiranih u sedećem položaju. Čak i bez potpisa na odjavnoj špici, uticaj Čehova je primetan: film izgleda kao poduža, na nekoliko prizora podeljena pozorišna predstava. Ceylan je u intervjuima govorio kako je dobro pazio da ga okruženje Kapadokije (poznata po svojim prirodnim i arhitektonskim fenomenima, poput kuća delom ukopanih u stene) ne ponese i ne preuzme primat nad filmom koji je pre svega film stanja i karakterna studija likova.
U centru priče je Aydin (Bilginer), bivši glumac, a večiti bogataš. Novinar, pisac i intelektualac u pokušaju, zapravo “dobri” vlastelin u pokušaju u svom rodnom kraju gde je od oca nasledio hotel u planini i nekoliko kuća u dolini koje daje pod kiriju. Vreme provodi u razmišljanju, filozofiranju, pisanju kolumni i skupljanju građe za svoj “magnum opus”, istoriju turskog teatra. Oženjen je dosta mlađom lepoticom Nihal (Sözen) koja se kao i većina udavača bavi humanitarnim radom. Njih dvoje imaju naizgled korektan, ali ne i blizak odnos, svako živi u svom krilu “dvorca”. Društvo im pravi i njegova nedavno razvedena sestra Necla (Akbag) koja tu promišlja šta može uraditi na životnoj prekretnici. Tu je još i Hidayet (Pekcan), Aydinov asistent, predradnik, upravitelj imanja, kao i nešto stalne posluge. Zima je i hotel ne radi punom parom.
Već u jednoj od uvodnih scena shvatamo kakav je Aydin kao čovek, makar po temperamentu. On će možda dogovarati i pregovarati vezano za neki svoj posao ili hobi, ali “operativu” prepušta Hidayetu. Takav je i slučaj kada seoski momčić baci kamenicu na njihov auto i razbije prozor. Hidayet hvata dečaka koji je usput pao u vodu, odvodi ga kući i razgovara sa njegovim ocem. Otac Ismail (Isler) nije baš oduševljen da prima posetu od bilo koga iz Aydinove kompanije, on živi u jednoj od Aydinovih kuća i kasni sa kirijom toliko da su Aydinovi advokati poslali uterivače dugova. Rezultat: zaplenjen televizor i frižider, batine i sramota za Ismaila. Neće ovo biti pokretač radnje, Winter Sleep je, rekoh, film stanja, ali će biti prva situacija u kojoj će Aydin pokazati svoje ponašanje: za sve vreme frke i prepirke, on mirno stoji pored auta i ne meša se sa plebsom, čak ni kad Ismailov brat Hamdi-hodža (Kiliç) prekine situaciju obećanjem da će on refundirati štetu i porazgovarati sa malim.
Ono što sledi dalje je samo dublji i dublji uvid u Aydinovu glavu. Hodžinu posetu će iskoristiti da napiše kolumnu o neprimerenosti sveštenih lica da predstavljaju veru. O ženinom humanitarnom radu neće znati ništa do pred samu finalizaciju, onda će se pobuniti što je isključen i držati joj lekcije kako je ona neiskusna i nesposobna za tako što. Sestri će deliti lekcije o braku, ponašanju, radnoj etici i dokolici i čemu sve ne. Sve vreme će sebi uskakati u usta i iznova i iznova dokazivati da je ili totalni šupak od čoveka koji ima malo inteligencije i rečitosti da okrene priču na svoju stranu ili da je jednostavno ceo život proveo u imaginarnom svetu u kojem je on superioran, a svi ostali su budale, nedostojni, prevaranti.
Normalno, nekom tako samoljubivom i prepotentnom je cilj da ga svi vole, ali, takođe normalno, ne voli ga niko. Sestra mu se suprotstavlja dok ima snage i volje. Sa ženom živi u braku bez ljubavi, ma kakav kliše bila svaka priča o mladoj i lepoj ženi i starijem i bogatom muškarcu. Nihal u svom humanitarnom radu, bio on besmislen ili ne, vidi priliku da nešto stvori sama, van zlatnog kaveza na koji je pristala. Njegovi “seljani”, “podanici” o njemu imaju loše mišljenje i ne ustručavaju se da to kažu, oni hrabriji i u lice. Čak i nesrećni Hidayet nije tu iz nekog poštovanja prema gazdi, nego iz proste ekonomije. Na kraju, Aydin živi jedan tužan i prazan život, što je neretko i sudbina prevaranata, mudrosera i ljudi sa privilegijama.
Ovakav film, sačinjen skoro isključivo od dijaloga, zavisi pre svega od glumačke postave. Svaka čast Ceylanu na donekle fluidnim kadrovima tih dijaloga, on je lavovski posao odradio sa glumcima, i kroz izbor i kroz vođenje. Izuzev Bilginera koji je imao neku zapadnu karijeru (uglavnom pozorišnu u Engleskoj, tek nekoliko epizodnih uloga u zapadnim filmovima), ostali glumci su nepoznati van Turske. Pozorišno iskustvo se pokazalo kao vredno, Bilginer pogađa sve prave tonove i nosi ceo film, pritom nikad ne klizeći u teatralnost, a dve glumice su mu ravnopravne u zajedničkim scenama.

Zanimljiv je i scenario, odnosno način pisanja. Kao i na prethodna dva filma, Ceylan je sarađivao sa svojom suprugom Ebru. Njih dvoje su zajedno pisali scene sukoba, pa kasnije sučeljavali verzije i dobili konačnu, što se pokazalo kao dragoceno, jer Winter Sleep ima i mušku i žensku perspektivu, one su izbalansirane i u funkciji filma. Ceylan(ovi) pripoveda(ju), a ne propoveda(ju), seciraju likove i tursko društvo između bogatih i siromašnih, muškaraca i žena, modernosti i konzervativizma.
I pored pomalo bajkovitog naslova, ovo nije nimalo bajkovit film. Čehov je tu, prisutan u svakoj pori, kao i realizam, psihologija likova, situacije, socijalna inteligencija i socijalna komponenta. Winter Sleep je film koji zaslužuje gledanje, koji se možda neće svakom svideti, ali je svejedno jedan od najkompletnijih filmova ove godine. Opet, sa druge strane, treba biti oprezan, Winter Sleep nije laka literatura. Činjenica da nije dobio nominaciju za Oscara samo govori u prilog tome da je prošla godina bila izuzetno dobra za filmove van engleskog govornog područja.