13.2.15

Wild


2014.
režija: Jean-Marc Vellée
scenario: Nick Hornby (prema memoarskoj prozi Cheryl Strayed)
uloge: Reese Witherspoon, Laura Dern, Thomas Sadoski, Keene McRae, W. Earl Brown, Gaby Hoffmann, Kevin Rankin

Postoje neke stvari koje će nas uvek fascinirati, poput preživljavanja u kojekakvim nemogućim uslovima, na splavu koji pluta morem, u svemiru, na pustom ostrvu ili generalno u divljini. Još više nas fasciniraju ljudi koji se na takve pohode upute sami, od svoje volje. Slažem se, ima nečeg magičnog u preživljavanju udesa, ali ipak svesni rizik svog života za neki cilj je ipak ultimativna inspirativna priča. U školi smo učili o Columbu, Magelanu, Amundsenu, ekipi sa Kon-Tikija i mnogim drugim hrabrim ljudima koji su se usudili ići tamo gde niko nije, možda samo zbog tog izazova, a možda i da bi proširili granice saznanja o našem svetu.
Pohod Cheryl Strayed nije od te vrste, nije čak ni deo neke “waldenovske” ili kakve već filozofije. Ona nije otišla u nepoznato, ona je otišla stazom lične odiseje i samospoznaje. Ona je testirala i gradila svoj karakter pešačeći celom Pacific Crest stazom, od pustinje Mojave na meksičkoj do Mosta Bogova na kanadskoj granici. Sve je to dokumentirala u dnevničkim beleškama, usput citirajući svoje literarne heroje i pretresajući svoj prošli, turbulentni život. Knjiga je nekako na fahu Oprah Winfrey, ljigavo-inspirativna i postala je hit među polu-čitalačkom publikom. Usledio je otkup prava za ekranizaciju, angažman popularne figure poput Nicka Hornbija da napiše scenario i poveravanje režije kanadskom reditelju Jean-Marc Valléeu koji je već ostvario impresivni start u američkoj kinematografiji sa Dallas Buyers Club u kojem je glumce Matthewa McConaugheya i Jareda Leta doveo do Oscara.
 
Pristup je ovde isti, opet istinita priča, opet jedna ličnost u centru pažnje i opet jedna pamtljiva epizodna uloga, samo su ovog puta te dve ličnosti žene, Cheryl (Witherspoon) i njena majka Bobbi (Dern). Širi kontekst je opet prisutan, ovde ima i socijalnih i psiholoških i kulturoloških i ekoloških i feminističkih pod-tonova. Cela priča deluje primamljivo u kontekstu nagrada, posebno se ciljalo na salonske liberale i ostarele hipike u okviru Akademije, a uspeh je tako-tako: dve nominacije za Oscare, obe za glumice, obe bez ozbiljnih šansi.
Možda je to zbog toga što priča glavne junakinje u najboljem slučaju jedva ima smisla, tek nešto više od segmenta filma Forrest Gump u kojem naslovni junak besciljno trči po Americi ili od onih legendi o lumenima koji su išli pešice na Titovu sahranu. Iz sličnih razloga sam prošle godine slatko zaobišao australsku varijaciju na temu pod imenom Tracks i nešto se ne ubijam od kajanja zbog toga. Nemojte me krivo shvatiti, uživam u šetnji uz reku, po šumi ili po parku, nemam problem sa tim da odem u planine, nekoliko puta u životu sam prespavao u šatoru, više puta u parkiranom autu. Ali ipak nemojmo preterivati.
Imate legitimno pravo da me proglasite za lenjivca, ali to i dalje ne menja činjenicu da Wild nije naročito ubedljiv film. Junakinja Cheryl se uputila na svoj pohod kako bi pronašla sebe i svoj unutrašnji mir nakon majčine smrti i autodestruktivne narkomanske i opasno promiskuitetne faze koja je rezultirala razvodom sa njenim inače dobrim i stabilnim mužem (Sadoski). Ona je sebi zadala cilj i nije odustala (nije spoiler, napisala je jebenu knjigu o tome), usput se naučila o sebi, prirodi, opasnostima koje vrebaju, unutrašnjem miru i ravnoteži i tim nekim stvarima. Super za nju, ali šta mi kao gledaoci imamo od toga što je neka ženska pešačenjem batalila heroin?
 
Ne puno, zapravo. Možda možemo saosećati s njom, i u tome nam dosta pomaže veoma hrabra, ogoljena psihički i fizički, uloga Reese Witherspoon i njena transformacija od neiskusne i izgubljene devojke do mlade žene koja je i umorna i zadovoljna i stabilna, sve preko flasback momenata autodestruktivnog ponašanja i sistematskog sjebavanja svog života. Vallée i Witherspoonova ne primenjuju tu jeftine trikove, poput nakaradne šminke i poigravanja sa telesnom težinom glumice, u prvom planu su facijalna ekspresija i pokreti tela. I Laura Dern je fantastična kao njena eterična, večito nasmejana i smirena “hippie” majka koja ne posustaje čak ni na samrti, ali ovde je Reese Witherspoon u prvom planu, sposobna da pokaže krhkost, slabost, ali i čeličnu volju. Njena se karijera nakon Oscara za ulogu June Carter u biografskom filmu Walk The Line nikada nije digla u očekivane visine, ali izbor uloga u poslednje dve-tri godine joj je uglavnom sjajan, od Mud, preko ovog filma do Inherent Vice Paula Thomasa Andersona. Ostaje nam da se pitamo zašto joj je kao producentkinji izmakla uloga u Gone Girl i čije je to maslo, ali imam osećaj da bi bila bolja “Amazing Amy” nego Rosamund Pike.
I epizodni glumci koje ona sreće po putu ili u flasback scenama su odlični i sjajno pogođeni svaki za sebe, ali ostaju sa nama prekratko da bi smo se na njih vezali ili da bi napravili razliku. Ono što nedostaje u priči je nadoknađeno u drugim segmentima, pre svega u muzici i fotografiji. Simon and Garfunkel i Greatful Dead stoje u sjajnom kontrastu sa alternativom 90-ih, tako da je nabavka soundtracka sasvim legitimna opcija. Fotografija je impozantna, posebno kada se radi o kadrovim prirode, od pustinje do snega i kiše, i sjajno uklopljena sa retro izgledom u jednim flasbackovima i mračnim tonovima u drugim.
Režija i montaža su takve kakve moraju biti. Brzim i konfuznim flasbackovima se nabija tempo i ide se na asocijacije sa zbivanjima u glavi naše junakinje, njenim traumama i sećanjima. To izgleda daleko od optimalnog na kraju, čak je često pretenciozno i ljigavo, ali scenario koji kao da je pisan tehnikom toka svesti ne ostavlja druge mogućnosti. Scenario je, valjda zbog nedostatka realne drame u izvornom materijalu, ustrojen tako da nas zasipa svim i svačim, od “voice-overa”, preko umetnutih citata iz knjige i drugih knjiga, pa do previše prekratkih flasback momenata, sve u cilju tipičnog “hornbijevskog” prodavanja magle i pseudo-filozofije i self-helpa. Ima tu i iskrenih emotivnih momenata, čak i nekoliko zaista humornih scena (ona sa ambicioznim reporterom koji razgovara sa beskućnicima po putu je gotovo genijalna), ali to nije dovoljno da bi se popravio utisak popovanja i preseransa.
Wild je film koji polazi od gledaočeve premise. Na neke gledaoce je lakše ostaviti utisak, na neke je teže. Zahtevnijoj publici Wild ne nudi ništa novo i ništa naročito pametno i apsolutno ne pomera nijednu granicu, osim možda granice živaca. Opet, onima koji vole Oprah, Hornbija ili Paola Coehla, Wild će biti impozantan film koji će pamtiti do nečeg sledećeg na tu foru. Ipak, dobra gluma i nekoliko trikova ne mogu sakriti činjenicu da se radi o kalkulantskoj konfekciji tempiranoj za sezonu nagrada.