The Boy Next Door

2015.

režija: Rob Cohen

scenario: Barbara Curry

uloge: Jennifer Lopez, Ryan Guzman, Ian Nelson, John Corbett, Kristin Chenoveth

Ako se pitate šta se dogodilo sa Jennifer Lopez, reći ću vam jednostavno: godine. Njen “jack of all arts, master of none” pristup je prolazio sasvim solidno nešto vremena, ali kako kaže američka poslovica: ne možeš varati sve ljude sve vreme. Ova glumica-pevačica je snimala konvencionalne, komercijalne i konfekcijske albume i igrala u istim takvim filmovima. To je očito bilo dovoljno za inicijalnu kapislu slave, pa se to perpetuiralo dokle god je moglo. U jednom trenutku Jennifer je nestala iz naše kolektivne svesti, nije bilo relevantnih filmova, nije bilo spotova na MTV-u i sličnim televizijama, nije bilo ni ogromnih koncerata ni pisanija po tabloidima.

Nisam siguran da joj je prihvatanje uloga u ovakvim filmovima najbolji karijerni put. Rob Cohen je možda ime kojeg će se poneko od nas setiti u svojstvu producenta i reditelja od kraja 80-ih do negde početka novog milenijuma, imao je on nešto poznatih i popularnih filmova u karijeri, ali i to je bila konfekcija, pa je Cohen na svakom planu bio i ostao druga liga, možda pouzdani štancer, ali ništa više od toga. Ako ćemo o scenaristkinji, ona je debitant i ako je verovati štampi, bila je visoko pozicionirana pravnica, što nije nikakav garant za film ovog tipa, a ni ostatali glumci ni u kom slučaju nisu ni blizu prve hollywoodske lige.

U idealnim okolnostima, The Boy Next Door bi možda bio prolazna, već viđena i lagano trashy zabava. Ali već od same premise je jasno da se radi o komadu nepatvorenog filmskog smeća kojim se zatrpava zimski repertoar. Premisa je bizarna, negde između erotskih fantazija i melodramatične panike, a izvedba loša toliko da boli. Problem u tome je što ovo nije namerni i svesni trash, čak ni onako iskreno smešno sranje od filma, nego imamo jedan besmislen i dosadan uradak.

Ovo je jedan od onih filmova gde se žene bude sa elaboriranom šminkom na faci, a muškarci sa savršenim “wake up” frizurama. Claire (Lopez) je samohrana majka sina tinejdžera Kevina (Nelson) i profesorica klasične literature u sinovljevoj gimnaziji. Pre nekoliko meseci je isterala muža (Corbett) koji ju je varao sa sekretaricom i jedina moralna podrška joj je njena šefica (Chenoveth), žena plitkog uma i jednostavnih interesa.

Stvari se menjaju kada u njen život uđe Noah (Guzman), prvo kao sused i Kevinov drugar koji zna da popravi auto i očisti odvod od lišća, usput je uvek tu da ga zaštiti od siledžija na skejtovima, a što citira klasike, pre svega Homerovu Ilijadu... Ma svaka bi ga majka poželela za zeta. Noah je, dakle, nešto stariji, a zbog tužne priče nije završio srednju školu, pa sada ide sa nekoliko godina mlađom mularijom (kao da nije čuo za večernju školu ili tako nešto). Štos je u tome što on na Claire gleda kao na MILF-aču, a ne kao na majku svog druga, a Claire će u trnutku slabosti završiti u njegovom zagrljaju. Nesrećna žena će to opravdati kao grešku, ali se Noah toliko nesrećno zaljubio da se pretvorio u manijaka.

Znamo kako dalje ide, pa samo da kažem šta mi sve tu ide na živce. Prvo je konstantno iritantno drmusanje kamere. Apeliram na zdrav razum hollywoodskih filmadžija da odjebu više sa tim, ne stvara napetost nego iritaciju. Drugo je činjenica da se likovi ponašaju kao kompletni ludaci i glupaci, kao tipovi koji nikad nisu pogledali ovakav film sa manijacima, a bilo ih je onoliko. Ne samo to, nego je i Ryan Guzman sa svojih vidljivih 27 godina prestar za svoju ulogu momka od možda dvadeset. Mislim, kada se već ide u trash, zašto nije proćelav i nema pivski stomak? Motivacija likova je nikakva, čak ni kada se uzmu u obzir seksualne aluzije i psihoanaliza za seljake (prvo što će Noah popraviti biće Clairina vrata na garaži, iliti po seljački “uteram ti, uteram ti kola u garažu). Sve to izgleda kao kliše, pa kad dođe do poslednjeg obračuna, on se čini dug kao gladna godina, a ceo film traje 80-ak minuta u verziji koju sam ja pogledao, navodno postoji i duža, eksplicitnija.

Učinite sebi uslugu i preskočite ovo. Setite se da je posao filmskog kritičara krvav. Mi moramo gledati i ovakve filmove da biste vi mogli izabrati bolje. Ne bih bio u koži odboru koji dodeljuje Razzie nagrade, The Boy Next Door im kuca na vrata...