1.2.15

Wakolda / The German Doctor


2013.
scenario i režija: Lucia Puenzo (prema motivima svog romana Wakolda)
uloge: Alex Brendemühl, Florencia Bado, Natalia Oreiro, Diego Peretti, Elena Roger

Ima nekoliko stvari na koje sam slab kada je reč o filmovima. Recimo, imam opsesiju da pogledam svaki argentinski triler koji pobudi malo internacionalne pažnje. Još uvek lovim priliku da ponovo pogledam Ashes of Paradise (1997), već neko vreme se oštrim da obnovim znanje na temu Nine Queens (2000), a The Secret in Their Eyes (2009) mislim da sam pogledao barem pet puta, što na DVD-u, što na televiziji. Sa Wakoldom sam imao peh da sam propustio film na festivalskoj turneji, pa posle toga kuburio sa verzijama i prevodima (kombinacija španskog i nemačkog jezika ipak zahteva titlove) i baš kad sam bio spreman da odustanem, film se niotkuda pojavio na televiziji, pa sam se osećao kao da sam dobio na lutriji.
Priča mi je bila veoma poznata još iz perioda festivalske turneje. Nemački doktor (Brendemühl) se uvali familiji sa troje dece na putu prema nemačkoj koloniji u podnožju planina gde je majka Eva (Oreiro) nasledila pansion u kojem je odrasla. Ona je odrasla sa nemačkom kulturom i išla u nemačku školu, pa joj je društvo nemačkog doktora i savršenog džentlmena sasvim prijatno. Ni otac Enzo (Peretti), zauzet traženjem samog sebe u životu (hobi su mu porculanske lutke), ne primećuje ništa sumnjivo u vezi sa doktorom, posebno kad mu on finansijski i idejno pomogne u poslu. Ništa se ne menja čak ni kad ovaj razvije ne baš uobičajen interes za njihovu kćerku Lilith (Bado) koja ima 12 godina, ali je dosta sitnija od svojih vršnjaka. Doktor se, naime, ponudi da je tretira hormonom rasta i između njih dvoje se razvije nekakav odnos na granici nedozvoljenog. Iz nekog razloga, Lilith mu je profesionalno zanimljiva, a ona je njim fascinirana. Doktorov interes za familiju još više raste kada sazna da je Eva trudna i očekuje blizance.
Zvuči poznato? Da, u pitanju je priča koja pokriva nekoliko meseci u životu Josefa Mengelea, legendarnog monstruma iz Auswitza koji se “proslavio” okrutnim eksperimentima na ljudima, posebno deci, i još posebnije blizancima. Mengele je u legendu ušao tek posle rata, u Auswitz je stigao tek 1943, a pre toga je bio lekar na frontu. Sva je prilika da nije bio ni ideolog svojih eksperimenata, da čak i nije bio najluđi u moru ludih naučnika, pa onda ne čudi da su nove nemačke vlasti, Amerikanci i Izraelci za njega saznali toliko naknadno da je on već godinama mirno živeo u Južnoj Americi. Tek nakon hvatanja Eichmana, Mengele je ušao u fokus raznih institucija, ali je umro (poginuo?) kao nominalno slobodan čovek koji je, eto, zamenio nekoliko setova dokumenata i država.
Izvorna knjiga i film vešto prepliću stvarnost i fikciju. Do pred kraj filma, Mengele se ne spominje po imenu, ali nam je vrlo jasno o kome se radi čak i bez čitanja sinopsisa. Njegov pseudonim Helmut Gregor je stvaran, neko vreme ga je zaista upotrebljavao, iako je preferirao da koristi svoje ime. Čak je i Nora Eldoc, fotografkinja koja će priču o dobrom doktoru i “clueless” familiji okrenuti u smeru špijunskog trilera, stvarna ličnost, štaviše, stvarna agentica Mosada. Ostali likovi, uključujući i familiju i Lilith su fiktivni, kao i cela priča, pošto nema nikakvih dokaza da je Mengele boravio u Patagoniji i upražnjavao medicinske eksperimente.
Problem sa filmom je što pokušava da se služi istim sredstvima i simbolima kao i knjiga. To ne treba da čudi, pošto je autorica oba ista osoba, ali je svakako otežavajuća okolnost. Lucia Puenzo je to već izvela sa svoja dva prethodna filma XXY (2007) i The Fish Child (2009), ali Wakolda zahteva drugačiju, filmskiju i suptilniju obradu. Autorica uspeva da sjajno postavi atmosferu neznanja i lova u mutnom, da u to ubaci i poneko razmišljanje o koketiranju raznih argentinskih režima sa odbeglim nacističkim zločincima, kao i da nas pomalo uvede u svet brojnih i često izolovanih argentinskih Nemaca. Sve to radi fino i sa dobrom merom, pa Wakolda, iako na momente providna, nikad ne postaje istorijska lekcija “ex cathedra”. Za pohvalu je i njen rad sa glumcima, posebno sa debitantkinjom Florenciom Bado koja pogađa sve prave tonove. Imajući u vidu prethodnu karijeru Puenzove, to ne treba da čudi, pošto njeni filmovi i romani po pravilu u fokusu imaju tinejdžerke u raznim fazama seksualnog buđenja.
Problemi se kriju negde drugde. Wakolda ostaje negde na putu između drame i trilera, i to ne funkcioniše najbolje, barem u triler komponenti. Osnovni problem je tu što se štedelo na vremenu za razvoj priče, pa je svaka misterija ubijena. Znali mi pozadinu priče ili ne, kada se određeni tragovi tako “telefoniraju”, ona se može završiti na jedan od dva načina, pa misterija nikako da nas uhvati. Utisak dodatno pojačava i prvoloptaška simbolika koja verovatno dobro izgleda u knjizi, posebno u nekoj lakšoj i neobaveznijoj literaturi, ali na filmu upada u oči i pokazuje ili rediteljsku “tešku ruku” ili besramnu zaljubljenost u sopstveni tekst iz romana.
Kada se sve uzme u obzir, Wakolda je samo solidan film koji pokazuje potencijal da bude bolji. Oseća se da fali još nekoliko minuta priče, oseća se nekonzistentnost i ambicija koja nije potpuno realizovana, iako je tu bilo i sasvim solidnih ideja. Šteta, jer sam, kao pasionirani ljubitelj argentinske kinematografije, a posebno trilera, očekivao ipak nešto više. Ovo je jedan od onih filmova koje valja pogledati kao kuriozitet kada na njih naletite, ali nije vredan opsežne potrage.