The Judge

2014.

režija: David Dobkin

scenario: Nick Schenk, Bill Dubuque

uloge: Robert Downey Jr, Robert Duvall, Vera Farmiga, Billy Bob Thornton, Vincent D'Onofrio, Jeremy Strong, Dax Shepard, Ken Howard, Leighton Meester, Emma Tremblay

Na papiru sve izgleda sjajno. Relativno cenjeni reditelj očajnih-do-solidnih komedija (uzmimo Wedding Crashers kao primer potonje) sa dugotrajnom željom da snimi ozbiljan film, pritom sudsku dramu (otac mu je advokat), konačno uspeva da zbere pristojna sredstva, studijsku podršku i omanju armiju poznatih glumačkih imena. Format filma od skoro 2 i po sata nekako odgovara velikim temama krivice i otuđenosti, kao i ozbiljnim ambicijama po pitanju nagrada. Istina, procesna drama ili triler je svojevrsni retro, star žanr koji je nemilice trošen, a možda do konca potrošen u bezgraničnim ekranizacijama Grishamovih romana, ali je zato drugi aspekt uspešnog seratora koji se vraća kući u provincijalni gradić svojevrsni “evergreen”. Pa ipak sa The Judge nije baš sve u najboljem redu, pa ni prilično loši rezultati u sezoni nagrada nisu nikakvo iznenađenje. Jednostavno rečeno, The Judge nije baš dobar film...

Svašta je tu pošlo po zlu, ali krenimo od onoga što nije. Glumačka ekipa, uprkos svojoj brojnosti (dovodi do svojevrsne “inflacije”), sjajno radi svoj posao, uglavnom. To se odnosi pre svega na dvojicu Roberta sa vodećim ulogama. Robert Downey Jr. ima svoj manirizam da na veoma simpatičan način igra logorejičnog ego-manijaka, tipa koji nije samo najpametniji u prostoriji, nego i u krugu od tri bloka. Takav je kao Tony Stark, takav je kao Sherlock Holmes, takav je i kao dečko Ally McBeal u istoimenoj seriji. Nije to pomenuto bezveze, Downey ovog puta nema kostim i akcione scene, čak ni pseudo-dosetljive “one-linere”, pa mora da se osloni na “rapid fire” dijalog i može se reći da je u The Judge raspoloženiji nego ikad. Posebno zbog činjenice da iz glumačkog duela ne izlazi kao poražen ili oštećen iako mu je partner uvek dobri Robert Duvall u svojoj tipičnoj ulozi matorog kenjca, strogog ali pravednog sudije koji čak i od svojih sinova traži da ga oslovljavaju po tituli. Duvall je sjajan i zasluženo je pokupio brojne nominacije. Ostali nisu bili te sreće: Downeyu bi pomoglo da je film bio bolji, drugi su u velikoj meri ograničeni svojim likovima koje moguće odigrati pristojno, možda dobro, ali ni u kom slučaju za pamćenje. Vincent D'Onofrio začudo ne klizi u preglumljivanje (sklon je tome inače), Vera Farmiga je uvek dobrodošlo prisustvo na ekranu, a Billy Bob Thornton pomalo istupa iz svoje zone ugodnosti igrajući uglađenog tužioca.

Dakle, Hank Palmer (Downey) je “hot shot” advokat u Chicagu specijalizovan za privredni kriminal koji nema problema sa mirnom savešću. Njemu je bitno da bude pobednik, a nevini ionako nemaju kinte da ga unajme. On, pak, ima problema na kućnom frontu, otkrio je da ga žena vara i sprema se gadna brakorazvodna parnica, a kao i svaki radoholičar sa kćerkom već nema neki blizak odnos. Na svu svoju muku, Hank dobija poziv od brata da dođe u rodni gradić u Indijani na majčinu sahranu i, po svemu sudeći, još jednu partiju igre živaca sa ocem.

Otac Joe (Duvall), sudija i svojevrsni provincijalni gospodar pravde je i dalje drkoš i familijarni patrijarh koji nije nimalo impresioniran karijerom svog srednjeg sina. Hanka barem braća, stariji Glen (D'Onofrio), bivši sportista koji je odustao od karijere zbog povrede i zadovoljio se šljakom u vulkanizerskoj radnji, i mlađi Dale (Strong), koji ima posebne potrebe ili nekakvu vrstu autizma, pa staru 16mm kameru koristi kao terapijsko sredstvo, dočekaju toplo. Raduje mu se i Sam (Farmiga), njegova bivša srednjoškolska ljubav koju je napustio iz nepoznatih razloga posle koncerta Metallice.

Hank gleda da se što pre vrati svom životu, ali stvari se zapetljavaju kada sudija bude optužen da je autom ubio jedinog tipa pri čijoj je presudi jednom pogrešio. Da li se, u napadu žalosti, napio ili je posredi dugotrajni plan osvete ili, pak, nešto treće, otkrićemo u sudskom procesu, baš u njegovoj sudnici. Shvativši da ga pred agresivnim i opasnim tužiocem po imenu Dickham (Thornton) i samoljubivim sudijom (Howard) neće uspešno odbraniti lokalni advokat (Shepard) polu-amaterskog nivoa, Joe se obraća sinu za pomoć. To će, očekivano, izvući na površinu neke brižljivo čuvane tajne, pre svega sudijinu bolest, što će prouzročiti moralne dileme i kulminirati pred kraj sudskog procesa. Treba li posebno naglasiti da je sudija Joe apsolutno nemoguć klijent, a da je njegov sin Hank suviše ljigav i prepotentan da bi se uklopio u provincijalnu atmosferu?

Štos je u tome da se spoj sudske drame sa elementima trilera s jedne i nostalgične porodične i lokalne melodrame ne drži najbolje, i što je najgore, traje skoro nepodnošljivo dugo. Sudski deo je nekako okosnica filma i bolje se drži sam za sebe, ali je problem u tome što smo to već videli ranije, a i to je bilo bolje. The Judge se ni u jednom trenutku ne diže do nivoa The Verdict ili 12 Angry Men, pa čak ni do Grishamovih ekranizacija iz 90-ih. Sam proces deluje aljkavo i loše osmišljeno po pitanju logike i kako se približava kraju klizi u katastrofu. Ono što se dešava u kući ili sa Sam je gledljivo zahvaljujući glumcima i na momente iskrenom i fino napisanom dijalogu, ali većina pod-zapleta nema nikakvog smisla niti uticaja na glavnu sudsku priču. Odnos između oca i sina je značajan i dobro izveden i pozicija starijeg brata je tipska, ali se još i nekako uklapa. Problem nastaje sa mlađim bratom koji je potpuni višak, nijedna njegova akcija nema posledica na ostatak priče. On je možda tu da bude “comic relief” kada ispali nešto neprimereno. Takav lik je i lokalni advokat koji je komično nesposoban i od čijeg se povraćanja pred sudnicom na silu pravi “running joke”. Film, istini za volju, ima nekoliko uspešnijih izleta u humor od izlučivanja telesnih fluida. Ponajbolja scena tog tipa je scena izbora porote koju Hank bira po “bumper stickerima”, po sistemu: što gluplje, to bolje. Očekivano, ali ipak zabavno.

Najveće razočaranje je ipak muljava i mlitava ljubavna priča između Hanka i Sam, koja je, u najboljim momentima, tipska i klišeizirana i koja se oslanja na velike reči i ostaje nedorečena. Da ne pominjemo i ne “spoilamo” jednu potpunu grešku u kontinuitetu nastalu u želji da se postigne efekat šoka za moralne čistunce. Downey i Farmiga su sjani sami za sebe, imaju i nešto zajedničke hemije na ekranu, ali slaba je to uteha kad im tekst ne dozvoljava da tu svoju priču razviju i učine životnom.

Po svemu sudeći, jasno je da se Dobkin ne može tek tako odreći svojih manirizama iz svojih ćoravijih komedija iako silno želi da bude shvaćen ozbiljno. To se vidi po tonu i formatu i pokušaju da film proda kao nešto jako mudro. Vidi se da je i scenario prošao malo previše ruku i da su se njime bavili i drugi pored dvojice potpisanih, te da je svako dodavao nešto svoje malo mareći za kontinuitet sa prethodnikom. Problem sa filmom kao konačnim proizvodom je da predugo traje (ako mene pitate, skratio bih ga za 45 minuta), neki likovi i zapleti vezani za njih ne vode nikuda i ne služe ničemu osim da kradu vreme i na kraju krajeva, nije ni izbliza dobar koliko bi morao biti.

Naprosto, nije toliko pametan, nov, svež i inovativan kao što želi da bude. The Judge je film koji po tome podseća na svog glavnog lika kojeg većina ostalih ima poriv da napuca. I to je već ozbiljan problem, jer ni publika ni kritika tu neće prepoznati iskrenost, nego palamuđenje. I tu savršen casting, vrlo dobra kontrola glumaca i atraktivna fotografija u nostalgičnim tonovima američke provincije neće biti dovoljni da nam skrenu pažnju sa fundamentalnih problema i od The Judge naprave onakav film kakav Dobkin želi. Šteta.