17.2.15

These Final Hours

2013.
scenario i režija: Zak Hilditch
uloge: Nathan Phillips, Angourie Rice, Sarah Snook, Jessica De Gouw, Daniel Henshall, Kathryn Beck, Lynette Curran

Gledam nešto okolo po silnim internetima i vidim da je raja poludela na These Final Hours. Ok, “poludela” je malo prejaka reč, ali zapanjila me je gotovo unisona pohvala od strane različitih i međusobno nepovezanih ljudi sa foruma i društvenih mreža. Proverim i dostupnu kritiku, oni su već spustili loptu, kritike variraju, ali kritičari znaju biti guzice i tako i tako. Uostalom, uticajna filmska štampa uglavnom nije pisala o ovom filmu, u Americi nije izašao uprkos dugoj festivalskoj turneji, a u Evropi je većinom izašao direktno na DVD-u i to godinu dana od festivalske premijere (koja je možda bila još uvek pod etiketom “work in progress”).
Šta da kažem, nije me se naročito dojmio, ni pozitivno ni negativno. U centru pažnje je pitanje: Šta bi ste vi radili poslednjeg dana na Zemlji? Ne možete da pobegnete jer katastrofa globalna i konačna. Nema hrabrih kosmonauta, Bruce Willis nije u priči za spasavanje sveta, jebeni asteroid će opizditi severni Atlantik, a vatreni talas će se širiti dalje i dalje. Komparativna prednost Australije (gde se i nalazimo) je što se nalazi na drugom kraju sveta, ali to će joj dati sate, ne čak ni dane. Da li biste žurali do iznemoglosti? Orgijali? Drogirali se kao svinje? Ubijali ljude? Silovali decu jer nikad niste, nema veze što ćete goreti u paklu kad isti taj pakao čeka svakog?Ili biste se možda ponašali normalno, kao i uvek.
Nalazimo se u Perthu, gradu ne baš poznatom po glamuru, uz to i blatantno vrućem u kojem vlada anarhija. Naš junak koga pratimo je James (Nathan Phillips, poznat kao nesrećni turista iz Wolf Creeka) i dan započinje tako što mu ljubavnica (De Gouw) saopštava da je trudna i da bi volela da njih dvoje (ne troje, jebite se klerofašisti, nerođeno dete nije “život”) kraj sveta dočekaju zajedno, romantično u njenoj kući na plaži. James ipak pikira drugu opciju, da sa svojom devojkom (Beck) i njenim poludelim bratom (Henshall) kraj sveta na majci svih žurki, uz muziku, orgije, drogu i ruski rulet. Međutim, usput mu se dešava nešto što nije očekivao, i to je hm, moralni kliše svih ovakvih ostvarenja: upoznaće devojčicu u nevolji i spasiti je od dva silovatelja. Curica se zove Rose (Rice), izgubljena je i traži svog oca. Ona će mu, naravno, poslužiti kao katalizator čovečnosti. Do same žurke, film nekako drži pažnju gledaoca, ali posle toga ulazi u jedan spor, na momente zanimljiv, ali isprazan pasaž do samog kraja koji je vizuelno atraktivan, ali ipak samo odjek američkog filma, Take Shelter Jeffa Nicholsa.
Generalni pesimizam filma mi ne smeta, ne smetaju mi čak ni standardni motivi, pa ni prašnjavo-žućkaste boje koje su sinonim za australsku pustaru. Problem je u tome što se recept ne uklapa najbolje. Film polazi sa dramskom premisom pomalo nalik na klasik On The Beach Stanleya Kramera, čak je i neizbežna katastrofa skoro pa prekopirana (umesto nuklearnog rata imamo asteroid, big deal), ali debitant Zak Hilditch bi ujedno radio i žanrovski film i u tu svrhu je pokupio popularnog glumca Phillipsa, zamislio ga kao opasnu mužjačinu i opakog jebača – žene bi bile s njim, muškarci bi bili on. Konačni rezultat je takav da je za žanrovski pred-apokaliptični film (suština slična kao u postapokalipsi, samo je vreme ograničeno) prespor i sklon artističkom dramljenju i rvanju sa dušom, za ozbiljan art-film ima previše očekivanih i potrošenih rešenja, a opet i pored eksplicitnosti nije dovoljno provokativan da bi bio kultni klasik i “midnight flick”. U konačnici, sve ovo izgleda kao osrednje osmišljeni, “straight to DVD” prequel za Mad Max. A pored toga trati potencijal genijalke kao što je Sarah Snook u ulozi unezverene ludače u dve ili tri scene. No good.