La isla minima / Marshland

2014.

režija: Alberto Rodriguez

scenario: Alberto Rodriguez, Rafael Cobos

uloge: Javier Gutierrez, Raul Arevalo, Salva Reina, Antonio de la Torre, Jesus Castro, Manuel Solo

Španija, godine 1980, selo ili varoš u močvari Andaluzije, u donjem toku Guadalquivira. Dve tinejdžerke, sestre, su nestale, odnosno nisu se vratile kući sa vašara koji je, čini se, jedini zabavni događaj u tom nesrećnom, zabitom kraju. Dva detektiva, stariji Juan (Gutierrez) i mlađi Pedro (Arevalo), dolaze iz grada da pomognu lokalnoj policiji. Njih dvojica su, reklo bi se, čudna kombinacija, različitih privatnih istorija, životnih stilova, političkih opredeljenja, pa i ambicija.

Ispostaviće se da su cure ubijene još iste noći i da su pre toga bile mučene i silovane. Ko god da ih je ubio, kažu svedoci, došao je po njih u beloj "dyani". Njihov otac (de la Torre), sjebani tip do guše u dugovima zbog mažnjavanja kile heroina lokalnom gangsteru, imao je žutu, ali u noći nije neka razlika između bele i žute boje auta u pokretu. Cure su imale reputaciju kao lake ženske i očajnice, često su se viđale sa lokalnim šmekerom Quinijem (Castro), koji je možda figurirao kao nekakav seljački "pimp" koji je devojke podvodio nekom gospodinu sa šeširom. Priča se još da to nije prvi takav slučaj, i da se takve stvari događaju oko vašara, pa je možda na delu serijski ubica. Tip žrtava je sličan: u pitanju su mlade i lepe devojke, očajne da što pre zbrišu iz svoje od boga zaboravljene zabiti.

 

Motiva, dakle, ima na pretek, a detektivski par će se sresti sa ćutljivom, negostoljubivom i zaostalom sredinom, lokalnim šefom istrage koji priča o demokratiji, ali samo gleda da se istraga što pre i što bezbolnije završi, te sa lokalnom "florom i faunom". Neki od lokalaca su dobronamerni, neki zatvoreni, neki jednostavno čudni, ali ako su spremni pomoći, to će učiniti za novac. Tu su novinar (Solo) koji ima ambiciju da bude novi Truman Capote i koji o Juanu zna par veoma nezgodnih stvari iz prošlosti, tu je siromašni, ali dobrohotni lovokradica (Reina) koji se detektivima prikrpi kao vodič za dnevnicu, tu su vračara i veseli krimosi na brodu i još neki drugi. Ako novac ne razveže jezik, poneka ćuška po glavi sigurno hoće. Vremena su nominalno demokratska, ali senka bivšeg režima je jako dugačka, ljudi su samo promenili mantru, ne i navike. Zna se ko je vlast, a ko plebs, ko je muškarac, a ko žena, ko sme raditi šta mu padne na pamet, a ko ne.

Zašto sam počeo s pričom? Zato što je ona prosto takva da dohvati i ne pušta. Sama po sebi je standard za "backwoods" noire, trenutno rastući žanr u američkoj nezavisnoj produkciji, a močvarni krajolik i vizuelni identitet čak malo podsećaju na seriju True Detective, s tim da je razlika između dva detektiva još izraženija. Štos je u tome kako je ona ispričana, koliko je scenario vešto napisan i doziran i kako je film režiran. Kreće u polaganom i postojanom tempu, pazi na atmosferu (pored True Detectiva pomenuo bih argentinski film Todos tenemos un plan kao referencu), razvoj likova i situacija, tako da je film pregledan, ali ne potpuno predvidljiv čak i treniranom gledaocu. Negativci se uvode polako, njihova motivacija je ispolirana, oni skreću priču na različite strane i ona postaje kompleksna kao sistem rukavaca. Alberto Rodriguez je u svom pristupu siguran kao iskusan kapetan u tim rukavcima i gledalac čuva fokus, usmerava pažnju i ne luta kroz priču. Jedini problematičan aspekt je povremena "teška ruka" autora kad se radi o upotrebi simbola, bez čijeg obilja bi nam bilo dovoljno jasno o čemu se tu radi. Ovako deluju kao preterivanje, ali to je relativno mali, oprostivi kiks.

 

Glumci Javier Gutierrez i Raul Arevalo, obojica poznatiji po komičnim nego po ozbiljnim ulogama su vrlo raspoloženi i uverljivi kao detektivi i sjajno su podržani od strane brojnih sporednih, karakternih i razrađenih likova. Među njima se posebno ističe fenomenalni Antonio de la Torre (Canibal) u ulozi oca ubijenih sestara. Svi zajedno značajno doprinose kompletnom utisku koji film ostavlja.

Ono što je posebno zanimljivo je kontekst Španije malo po smeni sistema i dolasku demokratije. Fašizam se dosta dugo održao tamo i već osiromašenu nekadašnju kolonijalnu silu je gurnuo duboko u izolaciju i paranoju. To je možda imalo solidnih strana, Španija je ostala neutralna u Drugom svetskom ratu i nije pretrpela uništenja, ali izolacionizam nije dugoročno rešenje. Sistem je nekako izgubio na momentumu i srušio se ne rešivši nagomilane probleme, ali su navike ljudi i prakse ostale slične. Juan i Pedro možda jesu predstavnici dva sistema, starog i novog, i možda jesu različiti, ali oni ni sami za sebe, a ni zajedno, ne mogu previše uticati na tokove, navike i ponašanje ljudi. Uostalom, sposobnost preletanja oličena u šefu istrage je recept za uspeh u turbulentnim vremenima.

La isla minima je film koji je dobar do odličan na svakom planu. Premijeru je imao u San Sebastianu, gde je prikazan u zvaničnoj konkurenciji i pokupio tri nagrade, za režiju, kameru i glavnu mušku ulogu, uz nominaciju za Zlatnu školjku. Usledile su nagrade španskih kritičkih krugova, na koncu i apsolutni trijumf na dodeli najznačajnijih nacionalnih Goya nagrada, sa čak 9 osvojenih. Preporuka od mene.