11.2.15

Poker Night


2014.
scenario i režija: Greg Francis
uloge: Beau Mirchoff, Ron Perlman, Giancarlo Esposito, Ron Eldard, Corey Large, Titus Welliver, Halston Sage, Michael Eklund

Zamislite situaciju u kojoj reditelj debitant reši da napravi posvetu svojim filmskim heroji i filmskom ukusu koji je formirao, da uhvati poznatu, funkcionalnu, a opet nepotrošenu formulu, napumpa film stilom, izabere dobre epizodne glumce za uloge koje im odgovaraju i pokuša da sve to digne na novi nivo. Ako ćemo ga gledati kao B-filmsku zabavu, Poker Night je zadovoljavajući film: stilski ispoliran, solidnog tempa i profesionalne izvedbe. Međutim, reditelj Greg Francis se ne ponaša kao iskusni televizijski zanatlija, nego kao sveže diplomirani student: Poker Night pokazuje ambicije da bude ultimativni B-film, a za to jednostavno nema štofa.
Poker Night je, inače, legitimna, čak lagano retro kombinacija krimi-trilera, crne komedije i “suspense” horora nafilanog “torture porn” standardima. Nije problem ni u tim standardima, ni u pomalo izveštačenom policijskom “hard boiled” govoru (i po pitanju tema i po pitanju žargona). Nije problem ni u generalno standardnoj ispričanoj priči o pandurima i zlikovcima, psihopatama i serijskim ubicama. Nije čak ni problem u pripovedačkom stavu koji se iz petnih žila ubija da bude cool. Nije problem ni sama struktura ruske babuške, flashback u okviru flashbacka u okviru flashbacka, koliko je problematična prosta činjenica da je Francis zagrizao više nego što može progutati, odnosno da je priču iz ovog ili onog razloga zapetljao više nego što može na uverljiv i zadovoljavajuć način otpetljati. Ili je nabijao tempo da otkloni svaku sumnju da nam može biti dosadan ili je prosto maskirao činjenicu da nije o svemu dobro promislio. Rezultat je previše poprilično prizemnih šokova i obrata, previše mini-klimaksa i totalni antiklimaks na kraju filma, kao da mu je ponestalo snage i momentuma.
Film počinje sa mudrovanjem glavnog lika, mladog policajca Stana (Mirchoff) tek unapređenog u detektiva u ne baš simpatičnom gradiću u Indijani. On govori o mudrosti koja dolazi posle iskustva i anticipaciji koja je apsolutno nužna za rešenje slučaja ili za puko preživljavanje ilustrujući to svojim primerom. Posle partije pokera, svojevrsne inicijacije među “hardcore” detektive, sve prekaljene veterane došle iz većih gradova (Perlman, Esposito, Eldard, Large i Welliver) na kojoj oni pričaju svoje “lovačke priče”, pripiti Stan se javio na poziv da proveri situaciju sa nasiljem u kući, da bi tu zatekao curu iz prethodnog slučaja, Amy (Sage), bio omamljen i zaključan u podrum od strane psihopate pod maskom (Eklund). Uporedo sa borbom za život, on se priseća priča koje su mu starije kolege pričale na pokeru i polako upoznaje svog protivnika (koji opet ima svoje lovačke priče o pobuni protiv “normalnog sveta” putem jebanja devojčica i ubijanja svakog ko mu stane na put). Sve te priče će mu pomoći da u glavi reši mozaik ko ga je i zašto oteo, šta planira da učini sa Amy i da se eventualno izvuče.
Iako se Francis kroz film mnogo više bavio stilom nego pričom i motivacijom likova, ona nije slaba, čak iako nije preterano uverljiva. Na planu stila ne donosi ništa posebno novo, šokantno i provokativno, ali je ugalvnom zabavno, i to što je bolesnije, to je zabavnije i komičnije. Osvežavajue je da se ne ide previše u pozadinu zlikovca, i da on ostaje kao nepouzdani narator (kao što su, uostalom, i svi u priči) i da se film ne opterećuje potragom za nestalim policajcem. Glumci su veoma dobri, posebno postava veterana takvih žanrovskih filmova u scenama na partiji pokera, a Mirchoff je uverljiv kao “zeleni” policajac.
Poker Night je solidna trash zabava, film za gledanje na kablovskoj televiziji, malo smeha, malo neverice i hitro zaboravljanje. Od ovakvih filmove ne očekujemo puno, nikakvu uverljivost i nikakvu mudrost. Štos je u tome što dolazi barem 15 godina prekasno, pa taj miks Pulp Fictiona, Ususal Suspects i klasičnih trilera sa serijskim ubicama nije ni izbliza tako svež i inovativan kao što bi to autor želeo.