18.2.15

Gemma Bovery

2014.
režija: Anne Fontaine
scenario: Pascal Bonitzer, Anne Fontaine (po grafičkom romanu Posy Simmonds)
uloge: Fabrice Luchini, Gemma Arterton, Jason Flemyng, Niels Schneider, Isabelle Candelier, Mel Raido, Elsa Zylberstein, Pip Torrens, Kacey Mottet Klein

Roman Madamme Bovary Gustava Flauberta je u solidnoj meri bio prst u oko javnom moralu XIX veka. Boreći se za svoju junakinju, Flaubert se, svesno ili ne, borio za žensku emancipaciju. Šokirao je javnost, dospeo je na sud, nije čak ni mnogo falilo da zaglavi robiju zbog propagiranja nemorala. Sa literarne i kulturne strane, Madamme Bovary je izuzetno značajan, čak revolucionaran roman koji uvodi koncept očajne domaćice, gospođe kojoj je dosadno. Tolstoj će dvadesetak godina kasnije od tog lika napraviti arhetip kroz Anu Karenjinu. Ono što se postavlja kao pitanje je koliko su takve tragične sudbine moguće danas, u eri ženske emancipacije i postmodernog odnosa do života gde je sve dozvoljeno i gde je sve relativno.
Novi film Anne Fontaine (Nathalie, Coco Before Chanel, Adore) pokušava odgovoriti na to pitanje ne samo izmeštanjem radnje romana u novo vreme, već i interakcijom romana, filma, likova, čitalaca i gledalaca. U pitanju je ekranizacija grafičkog romana, opet nastalog po serijalu novinskih stripova Posy Simmonds. I film nije uopšte loš, zapravo je pomalo bizaran, svestan toga, pa na kraju i beskrajno duhovit i crnohumoran.
 
Već će prva scena nakon lagano "spoiler" uvoda film postaviti kao sitcom za one koji su pročitali knjigu ili makar pogledali ekranizaciju Madamme Bovary. Engleski par Bovery se doseljava u generalno dosadnjikavo normandijsko selo. On je Charlie (Flemyng), restaurater nameštaja, a ona je Gemma (Arterton), ne Emma, ali dovoljno blizu. Sa njima se upoznaje naš narator i vodič kroz priču Martin (Luchini), lokalni pekar, umetnička duša i ljubitelj klasične literature. Kada smorena Gemma krene da se ponaša kao smorena Emma, prava Madamme Bovary, i pronađe mladog aristokratu (Schneider) za ljubavnika, onda i njen život kreće sličnim tokom kao u slučaju književne junakinje. Martin će to posmatrati, a malo i intervenirati na ovaj ili onaj način, te biti svedok i učesnik bizarnog sleda događaja.
Ono što prvo upada u oči je smorenost. Nije to izraženo samo kod domaćica sa viškom slobodnog vremena, već kod apsolutno svih likova. Imamo tu jedan englesko-francuski par, gospodin svoju smorenost preseca glorifikacijom kapitalizma i privatne inicijative (što nervira Francuze), a gospođa gluparijama o dizajnu enterijera, dijetama i vežbama. Mladi aristokrata se dosađuje na studijama u Parizu, pa povremeno dolazi kući u dvorac. Njegova majka se posvetila malobrojnim zaista vrednim umetninama. Engleski mudroser se zabavlja menjanjem žena na svakih par godina. Martinova žena svoju smorenost seče sarkazmom i kvocanjem mužu, sin živi u virtuelnom svetu kompjuterskih igrica, a Martin hobi nalazi u romanu koji se odvija pred njegovim očima, špijuniranju i petljanju. Njegov interes za Gemmu nije toliko proizvod staračke pohote (mada ima i toga, a Gemma je po prirodi zavodljiva na onaj "frigidna kučka" način), koliko posledica fascinacije literaturom.
Dvoje glavnih glumaca su odlični u svojim ulogama. Gemma Arterton jasno igra na svoju zavodljivost i šarm i to joj apsolutno prolazi, prirodna je i ležerna. Njoj uloge hladnih zavodnica lepo stoje. Fabrice Luchini svojom ulogom priziva u sećanje vrlo sličnu ulogu u Ozonovom Dans la maison, bivajući istovremeno aktivni lik, narator i tumač književnog teksta koji je u interakciji sa radnjom filma. Epizodisti nisu toliko primetni, njihovi likovi su zamišljeni dosta jednostavnije i plošnije. To ostavlja prostor glavnima da zablistaju, jednodimenzionalnost nije problem i ostvaruje se savršen kontrast i akcentuacija na bit stvari.
 
Gemma Bovery je za Anne Fontaine veliki napredak u odnosu na njen prethodni film Adore. Anne Fontaine voli seksualno i socijalno provokativan materijal, ali ne uspeva uvek da ga iznese na pravi način. U Adore pokušava da prekrije osnovnu bizarnost priče sa neuverljivim melodramatskim tretmanom. Ovde to nije slučaj, bizarnost je prigrljena i prihvaćena, angažirajuća i provokativna. Bizarnost je moderno čitanje romana, slučajne ili namerne poveznice, sve te sitne intervencije, pa čak i svojevrsni "hammering" u kome klimaks gubi na šoku, a dobija na tom nekom crnohumornom efektu.
Uostalom, zašto bi to bilo loše, kada Gemma Bovery nije loš film? Nema nameru da nas šokira, a pitanje je i može li posle svega. Ako smo pametni, iskusni i misleći ljudi, valjda smo upoznali ljudsku tupost, dosadu, anesteziranost i nedostatak želje i kreativnosti. Oni nam ne moraju biti prijatelji u svakodnevnom životu, ali za naše dobro je nužno da ih poznajemo. Emma Bovary možda nije moguća danas sa svim našim iskustvom, ali Gemma svakako jeste. I ovaj meta-film na njen račun je pun pogodak. A ni Ana Karenjina nije tu bezveze. Pogledajte film i otkrićete zašto. Sve i da vam je štos jeftin, verovatno ćete se dobro nasmejati. Možda nije genijalan kao Dans la maison, ali svakako zaslužuje pažnju