3.2.15

The Interview


2014.
režija: Seth Rogen, Evan Goldberg
scenario: Seth Rogen, Evan Goldberg, Dan Sterling
uloge: James Franco, Seth Rogen, Randall Park, Diana Bang, Lizzy Caplan

The Interview je film koji je podigao poprilično prašine u industriji zabave. Podsetimo se, neposredno pred premijeru Sony Pictures je bio žrtva hakerskog napada širokog spektra: nekoliko filmova iz zimske, praznične sezone je završilo na piratskim stranicama pre objavljivanja, a pored toga su procureli tračevi iz interne komunikacije dvoje direktora. Neki od tih tračeva su sočna hollywoodska ogovaranja, dok su drugi razvejali mit o američkom društvu kao post-rasnom. Tokom napada je Soniju zaprećeno da će još više prljavog veša isplivati na površinu i da će još filmova završiti na internetu ako The Interview slučajno izađe u planiranu široku distribuciju. Zaprećeno je i terorističkim napada na bioskope i oni su prvi “trepnuli”, pa su u Soniju ostali bez izbora i film je na neko vreme povučen, odnosno izašao je na internet platformama.
Imajući u vidu sadržaj filma, prvi osumnjičeni su državne službe Severne Koreje i to je prouzročilo razne reakcije. Raspravljo se o slobodi nasuprot sigurnosti, o politici pregovora sa teroristima, o snazi ucene, o pomenutom rasizmu. Ako ćemo iskreno, ovaj napad i za sada praznu pretnju je mogao da izvede bilo ko, od pomenutih korejskih službi, preko otpuštenih službenika do dokonih klinaca, pa i same Sonijeve strukture u okviru marketinške strategije kako bi potencijalni finansijski fijasko sprečili pričom kako je to bitan film koji stoji na braniku slobode i demokratije. 
Poslednji scenario je malo verovatan jer je šteta ispala veća od koristi, Sony Pictures je zbog toga postao i ostao posvađan sa solidno velikim glumačkim i autorskim imenima, da ne pominjemo onako nisko, rasističko vređanje predsednika Obame. Na “frontu” sa Severnom Korejom je stanje stabilno, i jedni i drugi proizvode buku, ali se ništa značajno ne dešava ni posle relativno široke distribucije. Zanimljiv je podatak da je ceo skandal ispao ni godinu dana nakon relativno otpuštanja u kompaniji, pa to može biti zanimljiv motiv za osvetu. Ipak, senka cyber-terorizma je ostala, i ostala je poprilično duga.
Na kraju svoje kritike za The Interview, Richard Roeper je poentirao da već u februaru nikom neće biti jasno kako je takav film prouzročio toliki pičvajz u redovima filmske industrije da se i visoka politika umešala. Tu ću se složiti s njim, a mogao bih se složiti i na neviđeno: u principu, nijedno umetničko delo, a posebno ne proizvod industrije zabave, ne može pokrenuti niz političkih događaja, izazvati ratove i promeniti sudbinu sveta. Njegova poenta je bila da je dotični film osvežavajuće glupa politička farsa. I tu se delom slažemo, posebno u delovima “glupa” i “farsa”, ali što se tiče osvežavajućeg karaktera, meni je film prijao koliko i izvetrelo pivo.

U pitanju je nešto što Rogen i Franco izbacuju kao na pokretnoj traci: homofobna i homoerotična “buddy-buddy” stoner-komedija sa forama o drogiranju, “bromance” odnosu, kenjanju, pišanju i guranju nečega u dupe. Pitanje svih pitanja u filmu je da li je nešto “gay” ili nije. Ako i postoji satirična oštrica, ona je vrlo stidljiva, na samom početku filma i gađa moderne medije i njihov koncept “infotainmenta” (informacije umočene u zabavu, informacije o zabavi, a ne nečem relevantnom).
O samoj Severnoj Koreji vidimo manje ili više onu zvaničnu verziju iz istih tih medija. Prikazivanje se oslanja na sve mehanizme klasične diktature, anti-američke sletove, prodavnice sa lažnom robom (lažno debelo dete je već “nice touch”), podatke o broju gladnih i broju političkih zatvorenika u koncentracionim logorima, kao i na “lifestyle” vesti u Kim Jong-Unu, njegovom prijateljstvu ili čemu već sa Rodmanom (koji pažljivo gaji imidž notorne budale, ako želite nešto nadrealno, pogledajte njegovo gostovanje u Malnarovoj Noćnoj mori). Sve u svemu, The Interview nema pravu političku oštricu. Neko će pomenuti možda da je to prvi film koji stvarnog predsednika jedne stvarne države ima na tapetu po imenu i prezimenu i glumca da ga odglumi, ali filmski Un nije ništa stvarniji i životniji od fiktivnog portreta njegovog oca u animiranom filmu Team America ili od Dictatora Sache Barona Cohena. 
U normalnom svetu, niti jedna država, a takođe niti jedan državnik ne sme biti uvređen filmom kakav god da je, posebno tako blentavim kao što je The Interview. Isto tako niko ne bi smeo biti uvređen bilo kakvom satirom ili karikaturom, ili ako već je, pravila civilizacije nalažu da to istrpi, žali se sudu ili upravi vodovoda. Sad, znamo kakvu reakciju mogu imati diktatori i ljudi koji operiraju u rigidnim dogmama, znamo da im nije strano pripucati na novinare, karikaturiste ili pretiti svojim bednim nuklearnim oružjem zbog kojeg njihovi podanici gladuju. Ali oni su notorni po odsustvu smisla za humor, posebno na svoj račun.
Kad smo već kod humora, to u The Interview jednostavno ne radi. Jasna je taktika u Hollywoodu i široj okolini znana kao “Hit and Miss” i svodi se na munjevito ispaljivanje loše i lenjo napisanih fora u nadi da će određeni procenat njih pogoditi metu. Ta procentaža u The Interview je bedna, fore su stare i ponavljaju se do u nedogled. Ništa novo nećemo naći ni u strukturi filma, mehanika u scenariju je predvidljiva. Ništa svežiji nisu ni glumci i njihovi, Seth Rogen je opet debeli “sidekick” koji je ponekad glas razuma za Francovog dominantnog tipa. Franco preglumljuje arogantnu guzicu, a samo bi se morao opustiti i biti to što jeste: arogantna guzica, ovako deluje borderline retardirano. Ostatak epizodista ima likove tanke kao papir i to nije nikakav ispit za njihovu glumu iz prostog razloga što će svaki loš do pristojan glumac te likove odigrati isto. Za najbolje nije bilo sredstava u budžetu, niti su bili u planu autorskog dvojca: oni bi možda uneli nešto svoje i zasenili dvojicu ne naročito raspoloženih rutinera. Njihov prethodni pokušaj This Is The End je makar nudio zanimljiv koncept, The Interview nema ni to. Podnošljivo ako ste fan, baš i ne ako niste.