4.2.15

My Old Lady


2014.
scenario i režija: Israel Horovitz (prema sopstvenoj drami)
uloge: Kevin Kline, Maggie Smith, Kristin Scott Thomas, Dominique Pinon, Stephane Freiss

Ah, Pariz... Za uštogljene Engleze i veoma zauzete Amerikance ova metropola predstavlja mitsko mesto u kojoj se može i zaraditi i uživati. Pariz je pojam razbarušenosti, umetničke slobode, nekonvencionalnosti... Naravno, nije sve baš tako, iz mog iskustva i iz iskustva onih iskusnijih koji su tamo radili za život, ali ko smo mi da razvejavamo ustaljene filmske mitove. Pariz je opušten, tamo je sve laganini i tačka. Istini za volju, na filmu to savršeno radi.
My Old Lady je jedan od filmova koji koristi relativno standardne pretpostavke, ni premalo, ni previše, dovoljno da kroz film upoznamo jednu novu stranu Pariza i francuskog načina života, ali da sve to bude dovoljno jasno i pitko pre svega anglosaksonskoj publici. Israel Horovitz je cenjeni američki dramatičar, i to ne bez razloga, njegova dela se proučavaju na akademijama i izvode u teatrima širom sveta. Poznavaocima novohollywoodskih filmova Horovitz će biti poznat po saradnjama sa Stuartom Hangmanom (The Strawberry Statement, Believe in Me) i Arthurom Hillerom (Author! Author!). My Old Lady, iako svakako ne spada u njegove vrhunske komade, izgleda pristojno u filmskoj verziji, a pretpostavljam i u teatru.
Protagonista je Mathias Gold (Kline) koji preferira da ga zovu Jim, osiromašeni, nikad voljeni sin uglednog newyorškog bogataša. Nakon tri braka i tri neobjavljena romana, ostao je bez prebijenog dolara, pa mu stan (zapravo vila sa dvorištem) u Parizu koji je nasledio od oca izgleda kao da mu se sreća osmehnula, iako je otac većinu svog novca podelio u dobrotvorne svrhe. Problem sa stanom je što stan zapravo nije njegov, nego je predmet ugovora o doživotnom izdržavanju između pokojnika i Mathilde Girard (Smith), francusko-engleske gospođe u poodmaklim godinama, ali savršenog zdravlja i lucidnosti. I ugovor zapravo Jima košta 2.400 eura mesečno, a gospođa je vrlo sposobna sebi urediti život, zrihtati kako bi rekli Slovenci. Primera radi, većinu svojih potreba “plaća” držanjem časova engleskog i konverzacijskih grupa, a “polaznici” su njena doktorka, vlasnik restorana, vinar i slični, za Francuze bitni ljudi. Čak je uslugom za uslugu svojoj kćerki obezbedila da nasledi njen posao u školi. Da stvar bude zanimljivija, pomenuta kćerka Chloe (Scott Thomas) nikada nije napustila rodnu kuću, pa je Jim u žešćem problemu sa prodajom i iz krize će se morati iščupati na drugi način.
Nakon osvežavajućeg, uvodnog dela, zapravo komedije o nekretninama, film skreće u pravcu kućne drame, a kada neke tajne i afere isplivaju na površinu, opasno se približava uverljivosti sapunskih opera. My Old Lady hvata na šarm pre nego na uverljivost. Neki od kritičara su istakli da je to drama sa tri lika u kući od kojih nijedan nije uverljiv ni sekunde, i to savršeno stoji. Međutim, to troje ljudi igraju vrlo kompetentni glumci i to na način da nas nijednog trenutka ne smore i ne iznerviraju. Kevin Kline je uglavnom briljantan kao uglađeni sredovečni depresivac, Pariz mu kao okruženje odgovara (valjda zbog French Kiss pre 20-ak godina), pa čak ni u spektakularno lošoj sekvenci pijanstva njegov performans nije uvredljiv (kao što je bio u Last Vegas). Kristin Scott Thomas ima ulogu koja joj prirodno leži i ona sjajno kapitalizira ne samo svoje talente, već i činjenicu da živi na dve adrese i govori dva jezika. Maggie Smith u teoriji ima najkompleksniju ulogu koja zahteva najviše balansiranja između živahnosti, opuštenosti i darežljivost s jedne i sebičnosti i samoživosti s druge strane. Ona uspeva u tome i šarmantna je, ali nekako se osećaju nedostaci njenog lika kojeg tekst tretira čas kao žrtvu vremena i konvencija, čas kao majstoricu spletkarenja i intrige.
Rekoh već, kome je do francuske opuštencije i lepih situacionih kadrova Pariza, a da pritom gleda troje glumaca kako izvode pristojan, iako ne baš vrhunski tekst uz diskretnu režiju, My Old Lady je solidna stvar za ubiti popodne. Međutim, ne valja očekivati previše. Ovaj film ne pomera granice ni u kom smislu, čak ni kao adaptacija direktno iz teatra. Šarmantan je, to stoji, ali je li to dovoljno?