28.2.15

The Auction / Le demantelement


2013.
scenario i režija: Sebastien Pilote
uloge: Gabriel Arcand, Gilles Renaud, Lucie Laurier, Sophie Desmarais, Johanne-Marie Tremblay, Dominique Leduc

Kruži priča da je hollywoodski studijski sistem razvio takvu selekciju da studiji zapošljavaju tipove koji vrše prvi krug selekcije ideja i scenarija za dalje filmove na osnovu jedne jedine, proširene ili jednostavne složene rečenice. To im je zanimanje, da pročitaju tu jednu rečenicu, pa onda jedne predloge bacaju na gomilu za smeće, a druge šalju dalje na doradu, da bi neko sledeći sličnu procenu doneo na osnovu pasusa, pa strane teksta, pa sinopsisa. Za pretpostaviti je da onda postoje majstori – profesionalci koji su u stanju da filmsku priču svedu na jednu razumljivu rečenicu. Načelno se mogu složiti da je prednost nekog filma ili projekta ako se taj može opisati jednom rečenicom, ali šta ćemo sa filmovima koji se mogu opisati samo tako, gde nema potrebe za daljom razradom i daljim objašnjenjem. Le demantelement je takav film. Njegova rečenica glasi: Deda prodaje farmu. I to je to. Dva sata filma u jednoj rečenici.
Naravno, ovo izgleda malo karikaturalno i sprdački s moje strane, i naravno da tu ima i drugih elemenata, posebno nekoliko važnih i pametnih ideja, ali moj utisak je da sam gledao demonstraciju kako se prodaje farma u realnom vremenu. I da sam se smorio kao zmaj. Iako je ideja možda dobra i važna, pravolinijski tretman likova i priče, nikakva razrada ideja i odsustvo bilo kakve dinamike od ovog filma čini iznimno neprijatno iskustvo.
Naš junak je Gaby (Arcand), stariji gospodin koji živi sam na udaljenoj farmi ovaca. Njegova farma je najlepša u kraju. On je vredan i sve stoički podnosti. Povremeno ga odilaze susedi i prijatelji, njegov veseli računovođa (Renaud) je čak i najbliži s njim, a i jedan seoski momčić dolazi povremeno da mu pomaže sa dnevnim poslovima. Gaby je razveden, ima tome nešto vremena, žena ga je napustila i prešla u varoš. Otišle su i njegove kćeri, obe u Montreal, nekih 6 sati vožnje daleko, jedna se dobro udala, druga se bavi glumom. U suštini, ta farma nikog zapravo ne zanima.
Priča počinje kada starija kćerka Marie (Laurier) dođe u posetu i obznani da se razvodi, ali da su i ona i budući bivši muž u dugovima, pa joj hitno treba novac kako bi otkupila kuću u kojoj živi. Njena ideja je da Gaby digne kredit, pa će ga ona polako otplaćivati, a da farmu da pod hipoteku. Gaby zna da je to nemoguća misija, da i on ima svoje kredite za farmu i da je jedini izlaz da proda sve, i farmu i kuću i ovce i mašine, da zatvori svoje kredite, a da od ostatka novca pomogne Marie. To bi, naravno, zančilo da će on pod stare dane otići u garsonjeru i da će morati da nađe posao da radi za nekoga, iako je navikao da radi za sebe.
Dve su značajne ideje tu natuknute, ali nisu ni izbliza razrađene i realizovanje. Nije da se ne daju iščitati i da je to neki naročiti napor, ali svejedno je iritantna ne samo nonšalantnost nego i nedostatak dubine i utisak da autora to nimalo ne zanima. Prva ideja je već poznata teza o surovosti globalnog kapitalizma (oličenog, je li, u bankama) prema običnom, malom farmeru (iako Gaby nije ni mali ni neusmeren farmer) i ona se ogleda u činjenici da njegov celoživotni rad, jednom kad zatvori sve kredite, ne vredi pišljiva boba. Druga ideja je već manje rabljena, a to je tema pogrešnog, čak patološkog shvatanja roditeljstva kao dužnosti u kojoj roditelj nema prava da kaže “Ne!” čak ni na hirove svoje dece, niti da postavi svoje uslove. U suprotnom, Gaby ne bi morao u depresivnu garsonjeru i u potragu za poslom, nego bi, ako već sve svoje daje, tražio doživotno izdržavanje od svoje rasipne, bahate i “posh” kćeri, sobu u kući koju je on platio svojim novcem, hranu, pivo, kablovsku televiziju. Spoj te dve ideje se može tumačiti kao moderna inkarnacija Balzaca i njegovog romana Le pere Goriot.
Gabriel Arcane je apsolutno sjajan u svojoj “low-key” ulozi, demonstrira stoicizam u situaciji koja ga je snašla, prostodušnost, jednostavnost i dobru volju da pomogne kćerima, ali i odlučnost da ne dozvoli nikom da mu soli pamet ili da se grebe. Rešen je da farmu proda i to objašnjava ličnim razlozima koliko i potrebom da pomogne Marie. U jednom možda iskrenom monologu kaže da je celog sebe uložio u tu farmu i da je ona jedini činilac njegovog identiteta, što on nikako ne želi. Sad, ostaje nejasno da li je to samo njegova racionalizacija situacije ili on to stvarno oseća kao identitetski problem.
Na tom, kao i na svakom drugom planu, autor Sebastien Pilote ne čini dovoljno da nas uključi, emocionalno ili racionalno, čak ni na nivou elementarnog prolaznog razgovora, kao da ga nije briga. Jedini emotivni trenutak koji sam doživeo je njegov odnos sa psom, ali svestan sam toga da je i to jedan veliki i potrošeni kliše koji me je pogodio isključivo zbog analogije sa mojim psom. I pored toga, Le demantelement je pokupio uglavnom dobre kritike. Možda je razlog za to Piloteov prvenac, nešto urbanija socijalna priča Le vendeur koja se isto bavi starenjem i propadanjem biznisa. Ali meni je Le demantelement i dalje slab film.