19.2.15

The Theory of Everything

2014.
režija: James Marsh
scenario: Anthony McCarten (po knjizi Jane Hawking)
uloge: Eddie Redmayne, Felicity Jones, Charlie Cox, Maxine Peake, Emily Watson

Iako je malo bolja situacija nego prošle godine, moram priznati da mi sezona nagrada i sve priče o njoj već polako idu na živce. Naprosto, previše je tu kalkulantskih filmova snimljenih sa “farovima” bačenim na nagrade, a oni retko kad opravdaju moja očekivanja. Kad smo već kod kalkulantstva, ima li grđeg i goreg primera toga od biografskih filmova?
Istini za volju, naučnike baš i nemamo često na tapetu. Političari, državnici i vojskovođe su imali uticaja na čovečanstvo. Poznate ličnosti iz sveta zabave su tu i zato što nas zanimaju i zato što Hollywood aplaudira samom sebi. Krimosi su uvek zabavni. Sportistima se divimo. Relativni anonimusi kojima se posrećilo da dožive 15 minuta slave zbog nekog svog čina su tu da nas podsete da su ponekad i obični ljudi bitni za nešto. A naučnici, eto, nisu zanimljivi. Nauka je zajebana, filozofija iza nje još više, a ni njihov život je često doadan i profesorski. 

No dobro, ove godine u najvišoj konkurenciji za Oscara imamo čak dva filma o naučnicima. Pisao sam već o The Imitation Game, biografiji Alana Turinga, čoveka koji je “razbio” enigmu i započeo razvoj digitalnih kompjutera. Sada je red na The Theory of Everything, biografiju jednog od najvećih živućih umova, Stephena Hawkinga. Kao ni prethodni film, ni ovaj me se nije naročito dojmio, neki od razloga su isti, neki potpuno drugačiji.
Zapravo, oba filma se bave više privatnim aspektima života svojih likova nego što se bave njihovim radom. The Imitation Game se, istina, više drži cele te priče sa enigmom, ali barem kroz pola filma Turing se bori sa posledicama neprihvatanja svoje homoseksualnosti. The Theory of Everything se više bavi Hawkingovom bolešću nego njegovim naučnim, filozofskim i literarnim radom. Zvuči politički nekorektno, ali koliko je moguće postići na filmskom planu sa likom koji se jedva pomera i jedva govori, postepeno gubeći moć oba? Priznajem, fascinantno je da je Hawking sa svojom dijagnozom poživeo toliko dugo i da je danas još živ i vrlo aktivan. Zanimljiv je i projekat glasovnog sintisajzera koji mu omogućava govor i pisanje. Zanimljive su i knjige koje je napisao i njegov naučno-popularni stil, što ga zapravo i čini savremenim velikanom. Problem je što ćemo vrlo malo od toga videti kroz film nastao po memoarima njegove bivše žene. I sam Hawking je, u maniru pravog duhovitog Britanca, lagano popljuvao film proglasivši ga ne toliko lošim koliko je on očekivao, a glavna zamerka mu je bio fokus na nebitne stvari umesto nauke.
Film je rastegnut na nekoliko decenija njegovog života. Počinje sa Hawkingom (Redmayne) na koledžu i upoznavanjem i romansom sa Jane (Jones). Njegovi dani srećnog života sa slatkom curom i kameraderije sa drugarima s faksa su kratkog veka, jer mu vrlo brzo biva otkrivena degenrativna bolest nervnog sistema, ALS. Doktori su mu predvideli dve godine života, a Jane se, uprkos svemu i na svoje insistiranje, udala za njega. Hawking je uz odgovarajuću negu uspeo da doktorira, postavlja, ispituje i opovrgava svoje teze vezane za odnos kvantne fizike i teorije relativiteta, i da poživi jako, jako dugo, uz uspone, padove, posete bolnicama (bivši francuski fudbaler Frank Leboeuf ima cameo ulogu kao švicarski doktor).

Izbegavajući da stvara dramu oko naučnih teorija i razmene mišljenja u okviru struke, film je fokusiran na aferu gospođe Hawking sa svojim zborovođom i kasnijim mužem Jonathanom Jonesom (Cox). Deo drame Hawkingovih je i u različitim pogledima na religiju, Stephen je ateista, a Jane posvećena vernica, a Jonathan kao vođa crkvenog hora se u tu sliku savršeno uklapa. Štos je u tome što ta ljubavna afera nije skandal, a iako je moralno upitna, ne dolazi do nekog preispitivanja. To ima smisla kada se uzme u obzir po čijoj knjizi je snimljen film. Istini za volju, i druga gospođa Hawking, negovateljica Elaine (Peake) se pojavljuje u nekoliko scena i ostaje nerazrađena, ali je makar izbegnuto prepucavanje između bivših supružnika.
Priča bez prave drame koja se vezuje za protagonistu svakako nije jača strana ovog filma. Fokus je na ulogama koje su ostvarili dvoje glavnih glumaca. Eddie Redmayne je uverljiv kao Hawking, ali pitanje je koliko je to sa ograničenim kretanjem i govorom gluma. Transformacija je tu, od klasičnog štrebera do osobe sa potpunim hendikepom, držanje i facijalne ekspresije su na mestu, ali Redmayne zapravo nema previše posla iz prostog razloga što je Hawking predstavljen kao statista u svom privatnom životu. Sa Jane stvari stoje nešto bolje, ipak je njena knjiga u pitanju. Felicity Jones svoju ulogu igra apsolutno savršeno i na mestu i potpuno kupujemo njenu izvedbu žene u teškom problemu i sa velikom moralnom dilemom. Charlie Cox ima nezahtevnu i nezahvalnu ulogu pristojnog čoveka koji je postao nečiji ljubavnik i ničim se ne ističe.

Zapravo, problem ovog filma je u velikoj meri bezidejan scenario Anthonija McCartena koji se svodi na izbor delova iz knjige i njihovo linearno izlaganje kroz film. Sa takvim scenariom, reditelj James Marsh nije imao previše izbora. On svoje glumce vodi solidno i oni uspevaju da iskoriste potencijale svojih likova. Trebalo bi pohvaliti i vizualni aspekt filma, posebno osećaj za period, naročito vidljiv na početku filma smešten u Hawkingove studentske dane početkom 60-ih. Marsh je inače dokumentarista i ima oko za detalj i osećaj za ljudskost priče, ali čini se da sa ovim materijalom nije mogao više.
Složiću se sa Hawkingom, The Theory of Everything nije loš film. Problem je u tome što je prosečan, fokusiran na krive stvari i u konačnici nebitan, jer na filmskom planu ne donosi ništa novo i suvislo. Takav kakav je možda i solidno prođe na Oscarima, jer je Akademiji transformacija bitnija od glume, pa je za očekivati da se stručnjacima potkrade greška i ne primete da je protagonista kroz veći deo filma sveden na statistu. Mišljenja sam da je Hawking zaslužio bolji film koji će ga prikazati kao naučnika i filozofa, a ne kao invalida.