12.2.15

John Wick


2014.
režija: Chad Stahelski, David Leitch
scenario: Derek Kolstad
uloge: Keanu Reeves, Michael Nyqvist, Alfie Allen, Willem Dafoe, Dean Winters, Adrianne Palicki, John Leguizamo, Ian McShane, Lance Reddick

Mora li film biti dobar (po nekim opipljivim konvencionalnim, logičkim i estetskim merilima) da bi bio zabavan? Naravno da ne. Ima filmova koji su toliko loši da su zapravo neprocenjiva zabava. Neki su zabavni zato što su hrabri i originalni, ma koliko u konačnici bili muljavi. A neki su jednostavno samo usmereni na to da budu zabavni i da nam održe pažnju na tih 100 minuta. Nema tu velike filozofije, sveže priče, poruke, ideje. Sve je tako predivno artificijelno i tupavo, podređeno akrobacijama i rokanju, sve je usmereno na maksimalno iskorištavanje potencijala i konačno dobrom osećaju kod publike koja će to ceniti.
Evo, uzmimo za primer glavnog glumca, Keanu Reevesa. On recimo nikad nije bio nikakav glumac, gluma mu kao takva nije bila jača strana, rečenice je izgovarao sa uvek istim izrazom lica. Ali mora li glumac biti dobar glumac da bi bio dobar akcioni glumac? Naravno da ne, to su gluposti, za akcionog glumca je važna fizička spretnost, dobra komunikacija sa koreografima borbi, kaskaderima, producentima i publikom. Samo mu ne treba davati zahtevne uloge i sve će biti dobro.
Keanu Reeves je dobar i pouzdan akcioni glumac, a kažu oni koji ga poznaju da je i dobar lik ovako, ali imao je nekoliko pehova. Nakon vrhunca karijere sa trilogijom The Matrix, Keanu je zaređao neke silne promašaje i na neki način pao u nemilost studija. Pokušaj da se sam uhvati celog procesa, pre svega produkcije i režije, opet je završio neslavno sa 47 Ronin. John Wick je bila njegova možda poslednja šansa da dokaže da nije za staro gvožđe i Keanu se tu iskazao, u čemu su mu itekako pomogli stari poznanici, kaskaderi Stahelski i Leitch koji su celi film manje ili više podredili njemu. Keanu im nije ostao dužan, apsolutno je sjajan u svojoj akrobatski i fizički zahtevnoj ulozi, bije, davi, baca ili propucava protivnike i diže “kill count” na oko 120 za 100 minuta filma. Nikog drugog ne bih mogao zamisliti u toj ulozi. Dobro, Stevena Seagala, ali njegova karijera je u takvim nizinama da ga ni ovakav film ne bi izvukao.
Zašto sam pohvalu jednom glumcu završio sa drugim, i to jednim i jedinim Stevenom Seagalom? Pa, zbog priče ovog filma koja je čisti “seagalizam”, poremećaj ličnosti kad glumac igra istu ulogu pod drugim imenom. Dakle, pomenuti John Wick (pazite, oslovljava ga se sa imenom i prezimenom, kao Jamesa Bonda!) je napustio unosan posao plaćenog ubice kako bi imao miran život. Sreća nije dugo potrajala, a film počinje sa smrću njegove žene. Osim žene, šteneta koje figurira kao izvor nade i njen poslednji poklon, te auta, John nema ništa u životu. Kada se Iosef (Allen), ruski mafijaš druge generacije, zagleda u Johnov auto, a John ga odbije, on reši da stvari reši ruskom logikom: upadne mu u kuću sa još trojicom, prebije ga mučki i iznenada, ubije mu psa i ukrade auto. Te stvari se ne rade (ubijanje pasa je naročit “tabu” u Hollywoodu, da se na tu temu aktivno zezalo u Seven Psychopats), to odlično zna i Iosefov otac i Johnov nekadašnji “poslovni saradnik” Viggo (Nyqvist), a John će se na rusku bagru sručiti kao bes Božji. On nije “boogieman”, on je čovek koga šalješ da ubije “boogiemana”, on ubije trojicu ljudi običnom olovkom, sve u tom fazonu.
Ono što sledi je formuličan, ali zabavan osvetnički film. Svoju jednostavnu premisu i gotovo nikakvu dramatičku razrađenost (tipa odnos između likova), ovaj ultra-retardirani scenario nadoknađuje prostim stripovskim izmišljanjem okolnosti priče. Uporedo sa rokanjem, ubijanjem i osvetom, upoznajemo svet u kome se John Wick, Viggo i ostali kreću. To je svet u kome se odnošenje leševa naručuje kao rezervacija za večeru, u kojem gangsteri plaćaju zlatnim dukatima, u kojem postoji hotel samo za ubice u kojem je zabranjeno ubijanje i bilo kakvo uznemiravanje gostiju, i u kojem crkva služi kao maska za mafijaški sef. Sve to neodoljivo podseća na kompjuterske igrice, jednako je nebulozno, ali jednako zabavno.
Sva sreća, pa film od Keanua ne traži puno glume. Najčešće pouzdani Nyqvist ovde nema puno posla, pa se zabavlja sa povremenim preterivanjem. Alfie Allen ima tu sreću da igra groznog i potpunog negativca bez iskupljenja, pa ga može karikirati. Ono što John Wick kroz svoj suludi scenario nudi su još i koloritni epizodni likovi koje igraju relativno poznati, i pritom veoma raspoloženi glumci. Recimo, John Leguizamo kao vlasnik auto-radnje ima jednu scenu, ali briljantnu. Lance Reddick (serija The Wire) blista kao recepcionar u mafijaškom hotelu. Ian McShane je opasan kao vlasnik hotela. Willem Dafoe ima možda neku scenu više kao Marcus, Johnov prijatelj snajperista za kojeg se ne zna radi li za Vigga ili protiv Vigga. Čak i Dean Winters dobija priliku da zablista u inače nezahvalnoj i “pičkastoj” ulozi negativčevog advokata. Winters briljira pre svega telesnom gestikulacijom.
Dakle, ako vam je do filmske zabave, koreografiranih tuča i veštih akrobacija, ovo je film za vas. Ako volite rapidne i nasilne pucačine kao u igricama, ovo je film za vas. Ako vam nebuloznost i klišei ne smetaju, ovo je film za vas. Ako tražite nešto što vrišti “cool” svakim svojim kadrom, ovo je film za vas. John Wick je onaj pravi osvežavajuće tupav film kakvi nam jednostavno prirastu za srce, iako objektivno znamo da su đubre.