10.2.15

Lilting


2014.
scenario i režija: Hong Khaou
uloge: Pei-Pei Chang, Ben Whishaw, Naomi Christie, Peter Bowels, Andrew Leung

Engleska reč “lilting” označava blago podizanje ili spuštanje pod uplivom emocija. Recimo da se u našem kontekstu može shvatiti kao nekakva milozvučnost ili kao čitanje emocija iz tona glasa, čak i kad ne razumemo jezik. Probao sam sa nekoliko jezika koje ama nikako ne poznajem sa promenjivim uspehom, valjda ovisi od osobe do osobe i od jezika do jezika. Film Lilting se bavi i jezičkom barijerom, ali i mnogim drugim barijerama o kojima ne razmišljamo pre nego što se pred nas postave.
Film počinje dijalogom na kineskom jeziku između majke Junn (Chang, veteranka kineskih filmova) i sina Kaia (Leung). Dijalog se dešava u ukusno uređenoj sobi komfornog staračkog doma, a tema je predvidljiva: te zašto je sin majku ostavio tu, te zašto je ne posećuje češće, te kako se ona i posle ko zna koliko godina života u Engleskoj svejedno oseća kao stranac, te kako ne zna jezik... Scena se prekida, shvatamo da je razgovor imaginaran, a ubrzo ćemo otkriti i zašto.
Naime, Kai je mrtav. Ne samo to, Kai je bio gay i, iako je voleo svoju majku, nije skupio hrabrosti da joj to ispovedi. Ali majka nije jedina koja žali za Kaiem, tu je i Richard (Whishaw) koji počinje da posećuje Junn. U tu svrhu angažuje i beskrajno strpljivu prevoditeljku Vann (Christie) koja će prevoditi njihove razgovore, ali i razgovore između Junn i njenog novog dečka, suseda iz staračkog doma, Alana (Bowels).
Lilting se bavi raznim pitanjima, ne uvek najveštije i od gledaoca zahteva veoma fleksibilno poimanje realističnosti. Gay priča je tu najmanje bitna i služi najviše da nas uvede u temu kulturnih razlika. Za kulturne razlike sveži imigranti služe kao dosta bolji i očitiji primer od starih. Iako asimilacija skoro nikad nije potpuna, nemoguće je shvatiti kako neko za nekoliko decenija nije naučio jezik, makar osnove. Junn nije od onih prostih žena koje se drže, u ovom slučaju, kineske četvrti, ali se ponaša još ekstremnije. Kao da, recimo, nikad nije izašla iz kuće, išla u banku, poštu, kod lekara, ili je sve to obavljala pomoću posrednika. Razumljivo je, možda, da ne prihvati seksualnu orijentaciju svoga sina zbog ukorenjene tradicije, ali ovakvo nepoznavanje sredine u kojoj je provela tolike godine je “over the top”.
Mnogo značajnije pitanje u filmu je pitanje jezika, odnosno koliko nam jezik pomaže, a koliko odmaže u komunikaciji. Recimo, Junnina veza sa Alanom je izgledala stabilno dokle god je ona bila samo neka žena koja govori nekim nerazumljivim egzotičnim jezikom, a on samo malo previše direktan ostareli šmeker. Kada su uspostavili komunikaciju sa razumevanjem, nepremostive razlike su došle do izražaja. Istini za volju, Junn je ekstremno nefleksibilna osoba, u šta se uvere svi koji razumeju šta ona govori.
Centralni odnos u filmu je ipak onaj između Junn i Richarda, i on je najproblematičniji u motivacijskom smislu. Donekle je razumljivo da njih dvoje otpočnu komunikaciju jer su imali zajedničku osobu u svom životu, ali niti je jasno zašto Richard toliko insistira na odnosu sa Junn, niti kako Junn instinktivno ne kapira koja je njegova funkcija u Kaievom životu. Zanimljiva je autorska odluka da se Kai ostavi mističnim kroz ceo film (upadljivo malo saznajemo o njemu), ali ona nije baš od koristi u ovoj situaciji.
Ono što film čini gledljivim je njegova poetičnost na kojoj se toliko insistira. Fotografija Urszule Pontikos je tu primarno izražajno sredstvo, a za njom sledi i vrhunska gluma, pre svega dvoje centralnih glumaca. Pei-pei Chang briljira kao Junn, a uloga nije nimalo jednostavna, pa na kraju njen lik “kupujemo”, ma koliko bio nategnuto napisan. Ben Winshaw je jedan od talentovanijih glumaca svoje generacije, posebno je dobar kada se nađe u nekoj emotivnoj, lirskoj ulozi, što je sada slučaj. Ovde on iz ozbiljnog vrlo brzo uskače u komični modus operandi, što je posebno vidljivo u scenama sa Vann.
Lilting je poprilično problematičan, ali gledljiv film koji žrtvuje realističnost kako bi ubacio neke od svojih teza. Daleko od toga da je za nekakvo obavezno gledanje, ali je jedan od retkih filmova koji se direktno bave komunikacijom.