3.3.16

Anesthesia

2015.
scenario i režija: Tim Blake Nelson
uloge: Sam Waterson, Glenn Close, Tim Blake Nelson, Jessica Hecht, Gretchen Mol, Corey Stoll, Mickey Sumner, K. Todd Freeman, Michael Kenneth Williams, Kristen Stewart

Prva scena je ključna. Statičan kadar radnje na uglu. Prilazi dedica, razgovara sa momkom koji prodaje cveće i ulazi unutra. Napolju se odvija nešto što liči na tipičnu scenu iz komšiluka, neka dva momka razgovaraju sa crncem koji ćoškari. Odlaze. Dolaze dve devojke s psom, crnac pokušava da razgovara s njima. Dedica izlazi, skuplja buket od cvećara, crnac ga nešto pita, on burno gestikulira i odlazi.
U sledećoj sceni par spava u stanu i interfon ih budi iz sna. Čujemo uplašeni glas čoveka u nevolji. Žena (Sumner) ga pušta u zgradu, muškarac (Stoll) silazi dole. U prizemlju leži dedica iz prethodne scene (Waterson) u lokvi krvi držeći se za buket cveća i poslednjim atomima snage moli muškarca da buket dostavi njegovoj ženi. Dolazi policija i hitna pomoć. Vratićemo se na obe ove scene, budite bez brige.
Vraćamo se dva dana unazad i shvatamo da je Anesthesia jedan od onih mozaičkih filmova i da će napad na dedicu biti nekako u njegovom centru. Dedica je zapravo profesor filozofije pred penzijom na Columbia univerzitetu. Njegova stajališta su pesimistička i nihilistička u teoriji, ali je suočen sa tim kako to izgleda kada ga se ozbiljno shvati u praksi preko depresivne studentkinje sklone samopovređivanju (Stewart). Privatno, profesor je ugodan, velikodušan čovek zadovoljan životom koji svojoj ženi (Close) svakog petka donosi cveće i koji pomaže sinu (Nelson) kako god može. Sin je, naprotiv, večito na ivici, nezadovoljan životom i pritisnut problemima, što nespornim – njegovoj ženi (Hecht) su otkrili rak, što prilično bezveznim – njihova deca tinejdžeri im pružaju otpor i puše travu na krovu zgrade.
Shavatamo i da su čovek i žena iz stana zapravo ljubavnici. Čovek ima ženu (Moll) negde u predgrađu kojoj laže da je na službenom putu u Kini. Žena, nezadovoljna svojim životom i statusom, svoje probleme rešava alkoholom i svađama sa drugim majkama na parkingu prestižne škole u koju idu njihova deca. Nisu oni nužno loši ljudi, samo reklama savršenog života koju su popušili ne izgleda tako dobro u praksi.
Na kraju, tu je i Joe (Freeman), nekada obećavajući pisac koji se intenzivno drogira i koji je već rasfućkao svaku šansu za život. Njegov drug iz mladosti, sada uticajni i bogati advokat (Williams), pokušava da ga vrati na pravi put i to silom. Nije da advokat samo umiruje savest, njegov trud je iskren, ali sva je prilika da je uzaludan, da pomoći više nema i da je Joe bivši čovek.
Naslov filma je jasan, kao i stajalište njegovog autora. Svi likovi se na neki način anesteziraju nespremni da se nose sa životom. Droga, alkohol, afere, ljutnja, pa čak i zgrtanje novca su im alibi da ne zastanu i pogledaju se u ogledalu. Oni u svojim tvrdo ograničenim scenama govore svoje dugačke replike i njihovi dijalozi zvuče kao sukcesivni monolozi zato što svi samo pričaju, a niko nikoga ne sluša. Iza toga se krije jedna općenita kritika modernog života i autorov pesimizam da stvari mogu biti bolje od toga.
Obično se glumci hvataju režije iz sebičnih i taštih poriva i njihovi izleti su providni i uglavnom neuspešni, ma kolika mašinerija stala iza njih. Tim Blake Nelson nije ni takav glumac, ni takav autor. Naprotiv, on je inteligentan i pronicljiv, zanimaju ljudske emocije i moralni izazovi i svom radu je posvećen, a u njemu artikuliran. On može bolje od Anesthesije i tih već poznatih kritika i vapaja. Istina, on ne osuđuje, čak ni ne nudi rešenje, samo postavlja jedan stari problem.

Problem je u tome što sve to izgleda upravo tako: staro, datirano, bez ičeg novog i iskrenog. Ovakvih filmova je bilo onoliko, 90-ih i ranih 2000-ih. Crash (2004) je nagrađen Oscarom za najbolji film koji se možda može tumačiti kao kolektivna nagrada za celu tu hyperlink kinematografiju. Nju je na svoj način izmislio Altman, na njoj je, baš u tom filozofsko-pesimistično-težinjavom obliku Inarritu izgradio karijeru, nje su se na svoj način hvatali razni drugi autori manje ili više uspešno. Mereno čisto dometima hyperlinka, Anesthesia nema svežinu i emociju Exotice, nema poleta uveliko falične American Beauty, čak ni grandioznost jednako sumnjive Magnolije. U suštini je ćorak.