8.3.16

Porodica / Family

2015.
scenario i režija: Saša Radojević
uloge: Ana Stefanović, Marina Marković, Aleksandra Nikolić, Milutin Milošević, Vanja Ejdus, Nenad Jovanov, Radovan Miljanić, Ljuma Penov

Jedan od hobija moje žene je istraživanje porodičnog stabla. Ona na to troši dosta vremena i dobro joj ide: neke od linija svoje familije je uspela trasirati više od 200 godina unazad i to na veoma različitim krajevima Evrope, a zahvaljujući njenom trudu i interesu smo upoznali hrpu njenih živih rođaka na veoma različitim krajevima bivše nam domovine i mogu reći da su redom sjajni ljudi. No, i pored toga ne mogu da shvatim opsesiju poreklom jer odbijam da se esencija moje ili bilo čije ličnosti svodi na neke očeve i majke, babe i dede, a još manje na neke ljude koje nismo ni upoznali iz opravdanog razloga što su mrtvi već nekoliko decenija. Pored toga, mislim da ljudi na taj način sebi i drugima dokazuju kako su oni posebni zato što je neko njihov možda nekad po nečemu bio poseban. Njen odgovor je druge prirode. Njoj su njeni preci, njihovo kretanje, život i migracije samo polazna tačka u otkrivanju šire istorijske slike, ne samo tih ličnosti, bitki, ratova, revolucija i godina sa kojima su nas smarali u školi, nego i onoga što nismo učili, a to je kako su svi ti istorijski događaji uticali na realni život tadašnjih ljudi.
Srećom pa je tehnologija uznapredovala toliko da se ljudi ne moraju više držati porodičnih predanja koja se prenose s kolena na koleno i u tom procesu distorziraju do iznemoglosti. Naši daleki potomci će imati tu prednost da su im dostupni naši privatni, kućni filmovi na traci, video-kasete, digitalne i još naprednije varijante toga, a i naša generacija ima opsesiju s tim da sve svoje poteze vredno beleži na društvenim mrežama.

Slučajno ili ne, prošlogodišnji Festival autorskog filma u Beogradu je bio na neki način obeležen kućnim filmovima. Naravno, oni su sasvim legitimna inspiracija filmskim autorima i bilo je i ranije fuzije fikcionalnog i dokumentarnog, kućnog materijala u sasvim novim filmovima, ali na prošlogodišnjem FAF-u su se nekako nametnuli kao tema jer nam se čini da ih nije bilo toliko na jednom mestu koje nije specijalizovani festival takvog materijala. Od polu-strukturiranog srednjemetražnog dokumentarca Inventario balcanico sačinjenog isključivo od privatnih kućnih filmova sa Balkana, preko Ai doilea joc, starog VHS snimka rumunskog derbija koji sve vreme Corneliu Poromboiu komentariše sa svojim ocem iz offa, pa do svetske premijere u glavnom programu, filma Porodica Saše Radojevića.
Sad, Porodica nije samo isključivo kućni film, niti je kolekcija kućnih filmova, iako i toga ima. Pored kućnih filmova porodice Jovanov, jednih od poslednjih beogradskih parfemdžija, ovde još imamo elemente filma Država Jelene Marković, performans Marine Marković i sveže snimljeni igrani materijal. Žanrovska odrednica bi bila bliska trileru, a autorskom izjavom, relativno skromnim sredstvima i polu-amaterskom estetikom Porodica se svrstava u nišu garažnih filmova u kojoj Radojević i inače uglavnom radi.
Glumica Ana se vratila iz Berlina pre nekog vremena i igra u filmu Država koji je upravo u fazi snimanja. Međutim, njen kontakt sa starom prijateljicom Marinom i njen projekat o kućnim filmovima je potakne da počne da kopa po svojoj porodičnoj prošlosti. Njenoj majci to nije naročito milo, ali Ana ne odustaje i otkriva da je njen pokojni otac bio svedok samoubistva svoje rođake, a da je tom činu prisustvovao i njegov tadašnji prijatelj Jovan, sada poznati pisac, politička ličnost i čak jedan od vodećih ideologa i vladara iz senke. Ana klizi u paranoju, neko iz državnih struktura je prati i njen život više neće biti isti.

Jedna od Radojevićevih namera je bila da nam pokaže kako su kućni snimci izuzetno važni ne samo za privatne uspomene i memoriju, već koliko zapravo slikaju društvene tokove. Tako će se snimci porodice Jovanov ticati i nekih istorijskih događaja, odnosno njihovih reperkusija na svakodnevni život ljudi. Pominju se tu i Brionski plenum i Ranković i “rankovićevci”, ali i odumiranje jednog nekada cenjenog zanata. Ne treba zaboraviti da oni daju i određenu klasnu perspektivu, jer je igranje sa kamerom u ono vreme uglavnom bila privilegija viših slojeva u navodno besklasnom društvu.
U Porodici čak i njenu garažnost treba uzeti sa zrnom soli. Istini za volju, film se pomalo fura na amatersku estetiku, sredstva uložena u njega zaista nisu impozantna i ima dosta improvizacije (onaj performans kao da samo popunjava vreme) i reciklaže (više u ekonomskom nego u umetničkom smislu, kadrovi iz Države se sjajno uklapaju). Međutim, koliko je nešto moguće nazvati garažnim ako je nacionalna TV kuća jedan od producenata.
Međutim, film pada na polju trilera. To što vidimo jednostavno nije napeto, ključni trenuci su predvidljivi, a drugi deluju kao bez motivacije. Nije tu reč o eliptičnosti, niti se od hirovitosti državnih struktura pravi izjava, koliko to naprosto deluje proizvoljno. Istina je da srpska kinematografija pati od nedostatka trilera (ili nesposobnosti da se isti osmisli, napiše i snimi, pa makar to bio neki “meat and potatoes” pokušaj) i možda je garažni film jedan od načina da i ovaj žanr uskoro dobije potrebnu afirmaciju. Nisam baš uveren, ali možda Porodica pokrene neke stvari u tom smeru.