Anasatsu kyoshitsu / Assassination Classroom

2015.

režija: Eiichiro Hasumi

scenario: Tatsuya Kanazawa (prema mangi Yuseija Matsuija)

uloge: Ryosuke Yamada, Kippei Shina, Jiyoung Kang, Masaki Suda, Seishiro Kato, Kanna Hashimoto, Masanobu Takashima

Kada sam ja, jednom davno, išao u školu, i to osnovnu, idoli moje generacije, makar njenog muškog dela, nisu bili naučnici i umetnici. Možda u nekom slučaju sportisti, ali u principu kriminalci. Mogao si ne znati za nekog tamo Napoleona ili Van Gogha, ali se za kojekakve giške, arkane, knelete i kristijanegoluboviće moralo znati. Takvo je vreme bilo, naši roditelji nisu imali za struju i benzin, a ti magarci su bili puni para, okruženi dobrim ribama i šta god. Na maloj, školskoj pozornici bilo je svega i svačega, tuča, nasilja, skidanja patika, jajarskog reketiranja, čak su kružile neproverene glasine o noževima, pištoljima, pa čak i bombama koje bi neki majmum u nekoj školi doneo i pokazivao. Grozno vreme, ali do srednje škole smo već uglavnom skapirali da put kriminala ne vodi nikuda, ako ne iz drugih razloga, onda barem zbog očekivanog životnog veka. Kažu mi, mada ne proveravam, da se “zlatne 90-te” ponovo vraćaju u modu u beogradskim školskim klupama. Jezivo.

Mada, ako ćemo iskreno, pitam se koliko je u tom boljem svetu stvarno bolje situacija kada u školu, bioskopsku dvoranu ili na fakultet uđu ludaci ili teroristi sa vatrenim oružjem i pucaju po ljudima. Nije to ničija ekskluziva, Amerika se najviše spominje, ali takvi incidenti su se dešavali i po Nemačkoj, Francuskoj, Skandinaviji, Rusiji. Slušao sam one rasprave o zabrani naoružavanja ili još većem (i čak obaveznom) naoružavanju u Americi i sve mi se više čini kao loš reality program. Što ne znači da na datu temu nije dozvoljeno zezanje...

Zamislite novoformiran razred preseljen u napuštene barake i sačinjen od otpadnika i čudaka kojima je jedina šansa da nauče zanat ubijanja. Ispit se polaže tako što, po principu Pinkija i Švabe, zvekneš učitelja koji te je od svoje volje naučio kako da rokaš. E, sad, taj učitelj se svesno i dobrovoljno javio za žrtvu, voljan je da te otpadnike nečemu nauči i malo ih uceni i prodrma. E, da, on je zapravo tri metra visoki vanzemaljac sa pipcima, brz kao munja, u stanju da se transformira u šta god, a ulozi u igri su veliki pošto je on već razvalio više od pola Meseca i sprema se da uništi zemlju.

Ako ste se pitali odakle ove bizarnosti dolaze, odgovor je jasan: iz Japana. Assassination Classroom je ekranizacija manga-stripa nakon animirane serije po istim motivima. Jasno, monstrumi, pipci, vanzemaljci, nindže, siledžije, ljudi-kompjuteri i sve ostalo. Ima tu i akcije i humora i fantastike i avanture, a najviše šarenila i zabave za ljubitelje tog đira. Naravno, uz elementarno pristojnu glumu, koherentnu režiju i prilično jeftine, stripovsko-crtićki neuverljive, ali ipak simpatične efekte.

Problem sa Assassination Classroom nije taj što film nije zabavan, naprotiv. Nije ni u poruci koja se može čitati i kao subverzivna prema rigidnom sistemu obrazovanja: da su ti klinci imali pristojne i posvećene učitelje kao što je to naš Džinovski Oktopod, oni nebi ni bili otpadnici. Problem je u samoj strukturi stripa u nastavcima koja se doslovno prenosi na film. Assassination Classroom je sačinjen od sve samih vinjetica koje su manje ili više zabavne, glavna priča je uvek tu negde, ali posle skoro dva sata filma to postaje malo zamorno za gledanje. Osim ako niste ludi za mangama, japanskom kulturom i bizarnostima. Onda ćete možda tražiti i nastavak.