17.3.16

Ixcanul / Volcano

2015.
scenario i režija: Jairo Bustamante
uloge: Maria Mercedes Coroy, Maria Telon, Manuel Antun, Justo Lorenzo, Marvin Coroy

Naslov je tu, original je u majanskom Kaqchikel dijalektu, ali nemojmo prenagljivati u očekivanju erupcija i katastrofa, majanskih, nešto kao Dante's Peak u okruženju Apocalypta. Vulkan je tu i aktivan je na neki način, ali do kraja filma ga uopšte nećemo videti, iako ćemo njegovo prisustvo na jedan drugi način. Setite se časova geografije i priča o plodnom vulkanskom pepelu i ljudima koji žive u neposrednoj blizini aktivnih vulkana. Naslovni vulkan je, u neku ruku, našim junacima izvor života.

Naša protagonistkinja je sedamnaestogodišnja Maria (Maria Mercedes Coroy) i upoznajemo je u toku rituala. Nju njena majka Juana (Telon) kupa i oblači u posebnu odeću. Već na prvi pogled nam je jasno da ne bismo voleli da smo u njenoj koži. Naime, nju spremaju za udaju, a prosac dolazi sa svojom svitom.
On je primetno stariji Ignacio (Lorenzo) i po tamošnjim standardima je dobra partija: upravnik plantaže na kojoj Maria radi sa majkom i ocem (Antun), obrazovan (zna španski) i dobrostojeći (ima auto). Ni Marijina familija nije baš na dnu lestvice, imaju pozicije stalnih radnika i krov nad glavom, žive na plantaži i makar se ne moraju seljakati za sezonskim poslom, ali Marijina udaja će svakako značiti klasni napredak, za nju i za roditelje.
Ignacio je spreman da je oženi čim se završi žetva i on obavi neke poslove u gradu. Jer i šef ima šefove. Međutim, Maria bi ipak momka svoje životne dobi i to bi mogao biti Pepe (Marvin Coroy), jedan od radnika na plantaži koji joj svašta obećava, pa i to da će njih dvoje zajedno otići u Ameriku. Kada mu naivna devojka poveruje i preda mu se, a on se ne pokaže dostojnim poverenja, posledice su takve da ne mogu samo ugroziti planove za budućnost (njene i porodične), nego i egzistenciju u sadašnjosti. Maria je, naime, ostala trudna.
Gro zapleta je oko toga i traženja rešenja za nastalu situaciju, od primitivnih pokušaja abortusa do planova za egzistenciju ako ti pokušaji propadnu. U pozadini toga vidimo bedu, neimaštinu i bezizlaz, ali zapravo jedini život kakav ti ljudi poznaju. Oni žive bez struje i vode u kući. Oni nemaju ni osnovno obrazovanje. Oni ne znaju službeni jezik svoje države. Jedino što znaju je taj najamnički život, snalaženje od danas do sutra i – sujeverje kao nada da će jednom možda biti nešto bolje. Zapravo jedini doticaj koji imaju sa modernim svetom je to što su videli gazdin auto i to što njihovo ili susedno selo ima kafanu (u koju Pepe rado odlazi i opija se do besvesti) kao jedini socijalni “hub”.
Jedan od pod-zapleta se tiče zmija koje su se zapatile na jednom komadu zemlje na plantaži i pokušaja Marie i njenih roditelja da ih nekako isteraju, od paljenja do šamanskog bajanja. I tu zapravo vidimo suštinu zaostalosti jednog takvog mesta podno vulkana naseljenog neobrazovanim starosedeocima. Na tom mestu je svaki traktat protiv kapitalizma i globalizacije deplasiran, njih ne tišti eksploatacija koju nad njima vrše velike korporacije, pa čak ni ona nametnuta od strane lokalnih gazdi. Oni se još nisu izborili sa silama prirode i otrovnim zmijama.
To ne znači da oni neće imati turbulentni susret sa užurbanom modernošću. Hoće, kada negde pred kraj filma sticajem okolnosti moraju da odu u grad. Posebno je zanimljivo gledati im izraze lica i poglede prepune čuđenja. To je temeljno nerazumevanje modernog sveta. Oni se, naročito nevina i neiskvarena Maria i majka Juana čine kao dobri i dragi ljudi, ali čini se da nažalost nemaju nikakvu šansu. Čak se ni ocu ne može zameriti krutost, on jednostavno ne zna drugačije.
Ixcanul je prvenac gvatemalanskog reditelja Jayra Bustamantea i jedna od onih “festivalskih dušica” prošle godine. Nakon premijere u Berlinu skupio je nešto pozitivnih kritika i obezbedio prilično dugu festivalsku turneju na kojoj se godinu dana kasnije zaustavio u Beogradu, na Festu. Ima se tu šta videti, predivne panorame, precizna režija, osećaj za detalj i za intimnost sa svojim likovima, kao i odlična gluma za koju su odgovorni naturščici sa kojima reditelj sjajno radi. Problem sa ovakvim festivalskim “slice of life” filmovima je to što ih ima mnogo, po svim festivalima, i što često liče jedan na drugi. Ixcanul je dobar, svakako u gornjoj polovini te grupe, ali je ipak samo jedan u grupi. Lagana preporuka ljubiteljima tog štiha.