12.3.16

The Devil's Candy

The Devil's Candy
2015.
scenario i režija: Sean Byrne
uloge: Ethan Embry, Shiri Appleby, Kiara Glasco, Pruitt Taylor Vince, Tony Amendola, Leland Orser

Znojavi, masni sredovečni tip (Vince) uzima “Flying V” gitaru, uključuje je u pojačalo, odvrće na maksimum i dere teške metalske riffove pred raspelom. Starija gospođa dolazi da ga opomene da će zvati oca da ga vrati nazad u bolnicu, na šta debeli odgovara da “ga ne čuje” jedino kad svira glasno. Jasno nam je na koga se ovo “ga” odnosi, kao što nam je jasno kako će se ovaj intro završiti, do detalja kao što je prevrnuto raspelo.
Rez. Druga scena isto počinje sa metal muzikom, odvrnutom do kraja. Apsolutno uživljen, do lakata prljav frajer maže nešto po platnu. On je Jesse (Embry) i slikar je koji gaji ljubav prema metalu i morbidnim prizorima. Otuda dolazi kao šok što su na slici žive boje i leptiri, što postaje predmet sprdnje njegove kćeri tinejdžerke, i takođe ljubiteljke teškog zvuka, Zoey (Glasco). Jebiga, klijenti koji plaćaju ne vole morbidne, metalske prizore na slikama. Njena majka, a njegova žena Astrid (Appleby) ne deli muzičku fascinaciju sa mužem i kćeri, još manje deli njihovu sklonost ka estetici strašnog, a najmanje ceni to što je Jesse u svojoj uživljenosti zaboravio da imaju zakazanu obavezu. Naime, moraju otići do udaljenog okruga i pogledati kuću koja se prodaje ispod cene.
Pogađate, kuća je ista ona iz uvodne scene, samo je dan, pa deluje svetlo i prostrano, a usput ima i ogromnu garažu – radionicu, a razlog za tako nisku cenu je a) to što je kuća u potpunoj zabiti i na potpunoj osami, i b) to što je u kući neko nedavno umro. Prodavac objašnjava da je to bio stariji par, gospođa se stropoštala niz stepenice, a gospodin se ubio kad je video prizor. Jasno nam je da nije baš tako, ipak gledamo horor...
Za razliku od mase horora, The Devil's Candy makar ima petlje da, kad već koristi standardne elemente, njih makar ubaci više. Tako imamo i ukletu kuću, i opsednutost vragom i demonski (sirenski) zov novca i psihički poremećenu osobu. Štos je u tome što Sean Byrne sve te elemente slaže kako treba, u nešto unikatno, dovoljno atmosferično i jezivo na neočekivani način (usamljena kuća u teksaškoj pustari je “American Gothic” zicer koji se ne koristi dovoljno često).
Pored toga što je elementarno strašan (zadatak koji postaje sve teži za moderne horore), The Devil's Candy je i izrazito “napaljiv” film. Za to se treba zahvaliti pre svega muzici koju potpisuju Mads Heldtberg i Michael Yezerski. Metal možete voleti ili ne voleti, ali da stvara napetost – stvara, i to je valjda suština horor filmova. Odlična je i posebno komponovana vražja tema, gitarsko-vokalni “drone” koji potpisuje Sunn O)).
Inovativan je i tretman likova koji više nisu crno-beli. Niti su novi vlasnici kuće neki ubogi bogomoljci, čak naprotiv, niti je ludak koji ih ganja apsolutno zlo, već je više nalik na izmučenu dušu. Zapravo, ceo taj štos da se poveže ukleta kuća, zaposednust vragom i psihička bolest u takvoj postavci likova dobija puni smisao. Pohvalio bih posebno tretman deteta, odnosno tinejdžerke Zoey koja nije ni klasična mutava žrtva iz horor-filmova koja bi bežala u skučen prostor umesto na otvoreno, a ni nekakva “kick-ass” heroina, već je tipična, simpatična “angsty” tinejdžerka sa dozom otpora i ljudskim licem. Iako se čini samostalnom i buntovnom, ona itekako može biti savladana i osetljiva.
Glumci svoje likove igraju perfektno. To pre svega važi za mladu Kiaru Glasco koja nema nimalo jednostavan zadatak sa svojim slojevitim likom. Ethan Embry je odličan u ulozi opuštenog, “lako ćemo” oca koji je potpuno u stanju zameniti umeničku inspiraciju sa vražjom intervencijom. Pohvalu je zaslužila i Shiri Appleby, jer nije lako odigrati onaj realni, naizgled bezlični lik koji predstavlja dozu realnosti. Što se negativca tiče, ponekad deluje karikirano, ali nisu li psihotične njuške takve? Osveženje, makar u minimalnim epizodama, predstavljaju Tony Amendola kao prefrigani galerista i Leland Orser kao televizijski propovednik.
The Devil's Candy ima sve predispozicije da bude odličan film i drži se do samog kraja. A tamo nastaje problem. Razumljiva je potreba da se film završi obračunom, na to smo navikli i to očekujemo. Razumljivo je i da taj obračun teče od određenoj formuli, da naši junaci u neravnopravnoj borbi savladaju uljeza. Dakle, očekivana je nekakva distorzija realnosti i pripadajuće fizike i fiziologije. Toga, uostalom, ima i u drugim filmovima, ne samo u hororima. Ono što smeta je kada se sa tom distorzijom pretera, pa se onda u sve to natrpa i gomila lošeg CGI-ja, kakti zbog spektakularnosti, pa celo finale deluje blentavo i naivno, što Byrne svakako nije hteo postići. Uveren sam da on zna i za bolje.

I to je šteta. Mislim, zeznuti ovako dobar film na kraju. Ali dotle The Devil's Candy nudi sasvim dovoljno materijala ljubiteljima žanra i zaslužuje moju preporuku.