31.3.16

Ludo

2015.
scenario i režija: Q, Nikon
uloge: Subholina Sen, Ananya Biswas, Soumendra Bhattacharya, Ranodeep Bose, Joyraj Bhattacharya, Rii

Ludo je, što se mene tiče, imao pred sobom dva zadatka koja je morao da ispuni. Prvi, da bude prvi indijski zaista horor film, jer su svi prethodni indijski horori koje sam gledao zapravo delovali kao loši vicevi. I drugi, da bude prvi zaista horor film po motivima nekakve društvene igre. Ne znam zašto bi neko na toj premisi razvio film, još kad uzmemo u obzir da je Ludo zapravo varijacija na temu Čoveče ne ljuti se, ali hajde.

Nemojte uzimati Jumanji kao relevantan primer za bilo koju od dve tvrdnje, jer od Indije ima samo elemente pozajmljene iz kolonijalnog doba, a horor kako god okrenuli nije, već bleskasta dečija avantura. Koliko me sećanje služi, kad sam bio klinac film mi se svideo, praktični efekti su ostavili utisak na mene, ali nije mi se našao na listi filmova koje ću gledati iz godine u godinu. Sve u svemu, ne-loš uspeh za film o društvenoj igri.
Ili je Fest ekipa vešto sakrila taj podatak, ili ja u brzini nisam pažljivo čitao katalog, već eventualno kratke opise, ali nekako mi je cela ta priča sa Čoveče ne ljuti se pobegla kada sam se odlučivao za projekciju. Ono što me je privuklu je egzotični “setting”, neka priča o mladim ljudima u provodu koji se okreće (zlo i) naopako i nekakva igra (možda Masne fote), sve to spakovano u horor i zaliveno krvlju.
U suštini, film počinje sasvim pristojno i čini se da taj horor ima nekakav pod-tekst koji se dotiče konzervativnog indijskog društva. Frendice Ria (Sen) i Payel (Biswas) se spremaju za večernji izlazak i slušaju prekoravanja Riine majke da su suviše slobodno odevene i sve u tom stilu, ali ne haju za to. Nalaze se sa dva tipa, Peleom (Soumendra Bhattacharya) i Babaiem (Bose), vozikaju se na mopedima, idu po klubovima i bivaju zaustavljeni od strane korumpiranih policajaca, tih “čuvara reda i zakona”, a naročito javnog morala kojima moraju tutnuti neku kintu. Ni u motel neće da ih prime jer nisu venčani...
Zato odlaze u “shopping mall” koji će uskoro prerasti u “chopping mall”, ipak smo u hororu, sa idejom da se umuljaju pred zatvaranje i prenoće tamo uz cugu i (seksualne) avanture. Ne lezi vraže, zabavu im kvari par nešto starijih, odrpanih ljudi koji su po svoj prilici beskućnici, što otvara drugu, jednako važnu temu u pod-tekstu: klasizam jer se mladi, urbani momci i devojke iz Kalkute po svoj prilici groze prezrenih na svetu. Bilo kako bilo, oni sa starim parom zaigraju staru tajanstvenu igru, kockice se zakotrljaju i neka klanje počne...
I to radi jedno vreme, intenzivno je, gadno, prljavo i krvavo, ali kratko traje. Autori Q i Nikon (očito previše cool da bi se potpisali pravim imenima) negde do polovine filma uspevaju da ispucaju materijal koji bi nekim drugima bio dovoljan za celovečernji. Da su samo malo više poradili na atmosferi i izradi “jump scare” momenata, pa i na klasičnim “fillerima” sa bežanjem i saplitanjem pred klanje, Ludo bi bio pristojan horor koji bi ostavio dovoljno mesta za raspravu o onome na šta su skretali pažnju. Umesto toga, imamo kratke kadrove i maničnu montažu koja ionako brz tempo još više ubrzava.
Oni su se, međutim, odlučili da u drugu polovinu ubace drugi film, i to “prequel” o samoj igri (ponavljam, Čoveče ne ljuti se) i bratu i sestri plemenite krvi (mlađoj i lepšoj verziji ubojitih beskućnika) koje je igra uzela pod svoje i zauvek proklela. U redu, ta dva filma jesu povezana u priči (kako-tako), ali još uvek deluju kao dve ideje i dva kraća filma slepljena u jedan i ta strukturna greška potapa inače potencijalno zanimljivu ideju.
Ludo je i dalje zanimljiv komad trivije, samim tim što je horor i što je iz Indije, što je prljav, krvav i bespoštedan i što izgleda profesionalno, kao da je snimljen sa takvom namerom. Nagađam, ali mislim da u Indiji generalno ne postoji jaka podrška za žanrovsku kinematografiju, posebno ako propituje moralne vrednosti na kojima počiva društvo. Ali ipak, Ludo više deluje kao heavy metal spot (minus kadrovi rezanja po gitarama) razvučen na ceo film: atraktivno, ali besmisleno.
Ludo je ovogodišnji pobednik Festove programske celine Granice, što me je začudilo iz barem dva razloga. Prvo, više mi upada u Thrills and Kills nego u ipak malo artsy Granice. A drugo, bilo je boljih, rečitijih i kompletnijih filmova u toj konkurenciji. Što se zadataka iz prvog pasusa tiče, Ludo se pokazao polovično uspešnim: indijski je, o društvenoj igri i horor je, ali ga baš i ne mogu nazvati dobrim filmom.