20.3.16

Sisters

2015.
režija: Jason Moore
scenario: Paula Pell
uloge: Amy Poehler, Tina Fay, Maya Rudolph, Ike Barinholtz, John Cena, James Brolin, Diane Wiest, John Leguizamo, Bobby Moynihan, Madison Davenport, Rachel Dratch, Greta Lee

Festivali su preterivanje. Barem meni. Nagledam se filmova raznih, od užasnih do odličnih, nešto po zadatku, nešto po proceni, nešto iz gušta, pa onda imam domaći zadataka da pišem. Prvo neke grupne tekstove i izveštaje, onda plaćene ili barem naručene tekstove, na kraju i kritike za blog, tako da se preterivanje nastavlja. Sa poslednjeg sam došao sa spiskom od 30-ak naslova, do sada sam smanjio na ispod 10 i uglavnom uspešno preživeo detoksikaciju koja se svodila na naizmenično gledanje Lige Šampiona i ski-skokova.

Ipak ne mogu bez filmova, a onda je rešenje nešto što se dugo vuče na listi za gledanje, ako je moguće nešto lagano, da mi prođe vreme bez previše mozganja i da napišem tekst bez prevelike potrage za pojmovima po internetu i popunjavanja rupa u memoriji. Sisters se učinio kao idealan kandidat za takvu rabotu: bezvezna komedija koja mi se dugo vukljala na listi, nešto za pola mozga prilikom gledanja i pisanja. Nebitan televizijski reditelj kome je vrhunac karijere na filmu bio s moje strane zaobiđeni Pitch Perfect i scenarističko-glumački tandem iz Saturday Night Live koji se smatra osnovnom školom koju svaki američki komičar može proći. Koliko to loše može biti? Zapravo, poprilično. Sisters je generička komedija koja osim isfuranih štoseva nudi jako malo toga. No dobro, nije da sam gajio neke nade...
Stereotipna priča počinje otprilike ovako: Maura (Poehler) je naizgled uspešna žena sa stabilnim poslom medicinske sestre i filantropskim hobijima, ali toliko usamljena da se druži samo sa svojim psom i roditeljima preko Skypea. Njena sestra Kate (Fey) je u još gorem stanju, bez stalnog posla i bez stalne adrese stanovanja sa kćerkom starmalom tinejdžerkom (Davenport) koja joj drži lekcije o odgovornosti. Najava roditelja da će prodati kuću u kojoj su njih dve odrasle ih ubacuje u akciju da, svaka iz svojih razloga, to spreče ili makar pokušaju.
Kada se vrate u grad u kome su odrasle, imaju šta da vide: roditelji preživljavaju drugu mladost, a kuća je već prodata. Kako su sestre, svaka na svoj način, zeznule svoje živote, jedino što im je preostalo je da naprave oproštajnu žurku u stilu njihovih potpisnih zabava koje su organizovale kao klinke dok se još činilo da će nešto napraviti od sebe. Jedini “twist” je to da će Kate preuzeti ulogu odgovorne cure kako bi se Maura opustila.
Dalje sve ide svojim tokom, skuplja se ekipa što tipskih, što neupadljivih likova. Tu je društvo iz škole i obavezna ljubomorna zlobnica (Rudolph), jedan što je postao propalitet (Leguizamo), jedan koji još uvek misli da je duhovit (Moynihan) i gomila omatorelih likova koji verovatno nisu bili zabavni ni kao mlađi, pa zatim kontingent lezbejki sa opremom i ozvučenjem i kontingent usput pokupljenih mladih Azijatkinja koje se konačno opuste i podivljaju. Tu su i simpatije dveju sestara, simpatični sused James (Barinholtz) za Mauru i tajanstveni diler (Cena) za Kate. Znate šta sledi, pičvajz, nered, tajne i laži i humor često na ivici transfera neprijatnosti.
Problem je što tu objektivno ima materijala za jednu epizodu sit-coma, ali nikako za dva sata filma koji se jednostavno vuče od štosa do štosa. Ni ti štosevi nisu baš neki, ako ćemo realno, po pravilu su očekivani, slabo zamišljeni i vrlo retko smešni. O nekoj poruci i poučnosti da ne govorim, od trenutka kad se sestre pojave znamo tačno šta im fali i kako će se kao osobe popraviti do kraja filma. Film čak troši jednu vrlo upotrebljivu komičarku, Mayu Rudolph, na najtipskiju moguću ulogu koju ona odrađuje preko volje.
Štoseva vrednih pomena je ukupno tri. Prvi, odmah na početku, prilično je očekivan, Maura zameni radnika koji se odmara na ulici za beskućnika kome pokuša da pomogne. Drugi je ceo “set-piece” sa početka žurke koji se poigrava sa pojmovima odraslosti i starenja, a treći je tipična prostačka varijanta sa objektom koji završi u nečijoj guzici, ali je barem dovoljno razrađen da ne deluje tako isfurano. Ostalo je samo u pokušaju, često se oslanja na stereotipe i lagano je uvredljivo, pre svega za inteligenciju.
Jasno je od samog početka da film ima samo dva cilja. Prvi je zarada i zato je hrabro i pametno pušten u promet kad i novi Star Wars i igrajući na potpuno drugačiju ciljnu grupu je svoj cilj ostvario. Drugi je da posluži kao “showcase” za komičarski talenat svojih glavnih zvezda, što se ne može reći da je uspeo. Amy Poehler je uglavnom televizijska i glasovna glumica koja zna zablistati kad joj je uloga dovoljan izazov, što ovde nije slučaj. Smotane dobrice su jednostavno dosadni likovi. Tina Fey se bolje pokazala kao kreativac (njena je serija 30 Rock), ali ovde igra protiv svog uobičajenog tipa uloge i to jednostavno ne valja.
Sisters ima i taj dodatni problem da u svojoj lošosti ne ide do kraja. Nije to nekakav epski trash, pa čak ni nešto što bi nas moglo iznervirati. Ne, to je komedija populističkog tipa koja igra na zicere za nepažljivu i nezahtevnu publiku i pritom zapravo nije smešna. To je film jednostavno nevredan gledanja, vašeg, pa i mog vremena.