28.3.16

Hail, Caesar!

kritika originalno  objavljena na Monitoru
2016.
scenario i režija: Ethan Coen, Joel Coen
uloge: Josh Brolin, George Clooney, Alden Ehrenreich, Ralph Fiennes, Scarlett Johansson, Tilda Swinton, Frances McDormand, Channing Tatum, Jonah Hill, Veronica Osorio, Heather Goldenhersh, Alison Pill, Max Baker, John Bluthal, Ian Blackman, Christopher Lambert, Natasha Bassett, Fred Malamed, Dolph Lundgren, Michael Gambon (narator)

Možda ne bi bilo loše povući paralelu između braće Coen i Woodija Allena. Ne radi se tu samo o njihovom poreklu i sličnom smislu za meta-humor, elaboriranim i intelektualiziranim štosevima, pa ni o njihovoj poželjnosti za saradnju kod etabliranih glumaca. Stvar je pre svega u njihovoj potrebi da svako malo izbace film, odnosno realizuju ideju, iako bi ponekad možda bolje bilo da pričekaju, o tome da svaki njihov film na neki način govori o njima, izražava njihove stavove i namere, pa i o mojoj recepciji istog. Iskreno, smatram da loši do prosečni Coeni, kao uostalom i Woody Allen, još uvek “šiju” većinu kino-repertoara.

A loših do prosečnih filmova imaju u svojim karijerama. Dok se kod Allena to može opravdati njegovom starošću, pa je čak i simpatično da štanca film godišnje kako bi se osetio mlađim, kod braće je to prilično neshvatljivo – nisu toliko stari da bi se utrkivali s vremenom, niti moraju biti sveprisutni da bi bili relevantni, već imaju status miljenika relevantne kritike. Možda oni samo prave filmove kao neke svoje uvrnute tematske žurke, a sa tim stvarima znate kako ide. Nekad stvari odu dovraga, a da ni naši domaćini, ni njihovi gosti, pa ni mi koji to gledamo za sigurne distance, ne znamo kako i zašto. Hail, Caesar! je jedna takva žurka.
Što je čudno jer su svi sastojci za coenovski cirkus tu: satirični ton, prepoznatljiv “setting” poslednjih godina klasičnog Hollywooda, obilje referenci na taj period, Hollywood uopšte i karijeru samih Coenovih, zvezdana postava sačinjena što od njihovih veterana (Josh Brolin, Frances McDormand, Tilda Swinton u dvostrukoj ulozi), što od novih faca, prepoznatljivih “vrućih” zvezda (Scarlett Johansson i dvojac Tatum-Hill), što od zaboravljenih asova izvučenih iz naftalina za camero uloge kao što su Christopher Lambert i Dolph Lundgren. Čak je i George Clooney opet tu u ulozi tupana, iako je posle Burn After Reading rekao da mu je dosta.
Film prati jedan radni dan u životu menadžera filmskog studija Capitol Eddieja Mannixa (Brolin). Taj dan traje više od 24 sata, protagonista panično gleda na sat da nas na to podseti, i u njemu nema spavanja. Mannix za to vreme mora da predupredi skandale i očuva imidž studija i da se pobrine da produkcija novih naslova ide glatko. Njegovi izazovi počinju sa pijanim zvezdama koje bi pozirale u lascivnim pozama, zvezdom mjuzikala na vodi (Johansson) koja je zatrudnela van braka, raspevanim kaubojem (Ehrenreich) koji je po nalogu vlasnika studija dobio “prekomandu” u sofisticiranu salonsku dramu po motivima broadwayske predstave u čijem se okruženju, naravno, ne snalazi, ma koliko se i on i reditelj (Fiennes) trudili i kompleksnom produkcijom naslovnog rimsko-bibliskog spektakla na tragu Ben Hura čija je glavna, budalasto-pijana zvzeda (Clooney) netragom nestala baš pred ključnu scenu velikog govora. Ispostaviće se da je njega otela komunistička ćelija sastavljena od nezadovoljnih, slabo plaćenih scenarista i da za njega traže otkup. Tu su još sastanci sa predstavnicima religijskih zajednica kako bi se utvrdilo je li sadržaj spektakla prihvatljiv za moralna osećanja Amerikanaca, sestre-bliznakinje (Swinton) i ljute rivalke, trač-novinarke koje su iskopale stari skandal, iluzija privatnog života sa ženom i decom i ponuda od kompanije Lockhead za bolje plaćeni, stabilniji i manje zahtevan i stresan posao na koju Mannix mora da odgovori do kraja dana.
Pripremite se, dakle, za jurnjavu, zabune, rapidne dijaloge i mešavinu fizičkog i verbalnog humora. Posetićemo filmske setove i studije na kojima se snimaju westerni, spektakli, drame, “vodeni” i “mornarski” mjuzikli, kino-dvorane za testne projekcije, montažnu sobu u kojoj sa cigaretom u ustima i šalom oko vrata radi Frances McDormand, skrivene restorane i još skrivenije detektivske agencije u kojima se događaju još skriveniji sastanci. Upoznaćemo i grupu komunističkih pisaca koji svoju revoluciju podižu iz luksuzne vile sa prekrasnim pogledom, a u tome im pomaže i sam doajen marksističke misli, Herbert Marcuse (Bluthal), gledati vinjetice iz raznih filmova u produkciji, a neretko ćemo upasti i u muzičke numere.
Sve, naravno, obiluje referencama, počevši od Capitol studija, istog onog za koji je radio Barton Fink u prvom filmu Coenovih koji se bavi Hollywoodom i koji je preslika MGM-a. O tome govori i ime protagoniste, stvarnog “fixera” u slavnom studiju u “zlatno doba”. Naš vrli kauboj je tako “stand-in” za Johna Waynea, trudna plivačica u kostimu sirene za Esther Williams, rasplesani mornar za Genea Kellyja, a rimski tribun za Charltona Hestona. Komunisti-scenaristi su jasna asocijacija na Daltona Trumba i makartizam, štos sa Marcuseom podseća na Woodija Allena i ubacivanje Marshalla McLuhana u Annie Hall. Čak je i ne baš uspeli štos sa udvajanjem trač-novinarke asocijacija na Heddu Hopper.
Lovljenje referenci je zapravo i najzabavniji deo filma, posebno za nekoga kome su bliski stari hollywoodski filmovi. Međutim, u obilju istih sasvim je moguće smetnuti s uma glavnu, onu koja se daje u podnaslovu (“a story of Christ”) i koja se ne odnosi samo na Ben Hura i naslovni filmu u filmu, nego i na osnovnu narativnu liniju filma. Mannix je Isus pred iskušenjem (ponuda iz Lockheada, korporacije koja prodaje smrt sa sve fotografijom sa Bikini Atola je svakako satanski zov) i eto objašnjenja zašto film počinje i praktično se završava u ispovedaonici Katoličke crkve. Referentan je, i zato uspeo, štos i sa fotografijom Rogera Deakinsa koja do u detalje podražava fotografiju kičastih spektakala iz 50-ih godina.
Ali to je otprilike to. Jer sve smo to, u dosta boljem izdanju, već videli kod Coenovih. Oni su se već bavili Hollywoodom, što direktnije i u dosta mračnijem tonu u Bartonu Finku, što poprilično očito u Big Lebowskom, što indirektno, u većini naslova koje snu snimili u novom milenijumu, parodirajući i svodeći na postmodernistički apsurd pojedine hollywoodske žanrove. Ono što je trebalo biti sinteza njihovog dosadašnjeg rada na temu Hollywooda i filmova uopšte deluje kao nered u kome se ređaju fore i fazoni sa polovičnim uspehom.
Fizička komponenta humora se još nekako i drži jer utisak popravljaju pevačko-plesačke masovke i inače slabo iskorišteni Clooney u idiotskoj rimskoj uniformi koji ne može da reši misteriju kako sesti na modernu stolicu sa pripasanim mačem. Problem je sa verbalnom komponentom, naročito sa izgrađenim i elaboriranim štosevima koji jednostavnu promašuju metu. Scene poput komunističke indoktrinacije ili sastanka sa predstavnicima verskih zajednica su prerazvučene, posvećene nepotrebnom objašnjavanju (ko je shvatio, shvatio je, ko nije, taj i neće), pa stoga i naporne. Narator je nepotrebna distrakcija, posebno zato što već imamo štos sa efikasnom sekretaricom (Goldenhersh) koja se svako malo pojavljuje sa novostima za našeg junaka. Povrh toga, ni na jednom mestu ne vidimo nikakav stav Coenovih o bilo kojoj temi, što Hail, Caesar! u najboljem slučaju čini lakom zabavom i igranjem na sigurno. Zapravo, jedina poenta filma je onaj kršćansko-mazohistički kliše da je teži put jedini ispravan.
Čini se da su braća Coen postali lagano cmizdravi likovi. Dok je to elementarno imalo smisla u Inside Llewyn Davis, njihovom tonalno različitom filmu za koji su jedva našli finansijska sredstva, Hail Caesar! dolazi u periodu njihove apsolutne ljubavi sa filmskim establishmentom, posle sigurno odlično plaćenih “tezgi”, odnosno scenarija za Angelinu Jolie i Stevena Spielberga. To se vidi i po tonu filma koji je klasično, zašećereno “ljubavno pismo” klasičnom Hollywoodu. Čemu onda tupljavina o biranju težeg puta i snimanju filmova uprkos svemu. Mislim, neka snimaju, nemam ništa protiv, čak se radujem i vrlo rado gledam njihove filmove. Ali bih voleo da sledeći ipak bude primetno bolji. Od njih sam na to navikao.