11.3.16

Der Nachtmahr / The Nightmare

2015.
scenario i režija: Akiz (Achim Bornhak)
uloge: Carolyn Genzkow, Sina Tkotsch, Lynn Femme, Wilson Gonzalez Oschenknecht, Arnd Klawitter, Julika Jenkins, Kim Gordon

Kako odgovoriti na pitanje ko je Akiz, odnosno Achim Bornhak? Akiz je cenjeni vizuelni umetnik koji je izlagao MOMA u New Yorku, kome je David Lynch organizovao izložbu i čije je radove Banksy uvrstio u svoj film o vizuelnim umetnicima. Achim Bornhak je filmski reditelj školovan na Akademiji Baden-Wuerttemberg i Univerzitetu Južne Karoline koji je svoju potonju karijeru uglavnom gradio na televiziji i iza sebe ima potpisan jedan dugometražni bioskopski film, muzički bio-pic Das wilde Leben (2007) kojeg se danas sećamo samo po pesmi, obradi čuvene balade Summer Wine. Akiz i Achim možda jesu isti čovek, ali definitivno nisu isti lik, njih dvojica postoje paralelno i svako radi svoje.
Der Nachtmahr je Akizov prvenac i Achim ima vrlo malo veze sa njim. Ideja je Akizova i počela je sa monstrumom, lutkom inspiriranom Fusslijevom slikom na kojoj vidimo natprirodno biće koje sedi na ležećoj devojci. Oko te lutke nastao je ceo film o devojci i njenom suživotu sa monstrumom. Tema tinejdžera i njihovih demona je, naravno, stara, ali je zapravo klasična i univerzalna, pa se može raditi u nekoliko ključeva. Akiz se odlučio sa horor.
Priča je jednostavna: Tina (Genzkow) vodi običan tinejdžerski život - kuća, škola, drugarice, dečko, žurke. Dok joj se na jednoj skrivenoj žurci ne ukaže monstrum nalik na deformirani embrion. To, međutim, nije najčudnije na toj žurci, jer Tina tu prvo vidi, a onda i preživi sopstvenu smrt od strane vozila u brišućoj brzini. Iako joj taj paradoks ili petlja prolazi bez većih posledica (moguće da se samo preteralo sa tabletama ili tripovima), monstrum je tu da ostane. Štos je, međutim, u tome što Tina misli da ga vide i svi ostali oko nje, a za sobom ostavlja i posledice, veoma fizičke, koje celokupnoj Tininoj okolini govore da je devojka jednostavno skrenula...
Metafora je jasna, od samog demona odrastanja kada smo ubeđeni da nas niko ne razume i kada radimo stvari “van sebe”, odnosno koje su potpuno atipične za naše dotadašnje ponašanje, tipa onaj krš i lom u kuhinji, osamljivanje i tome slično. Neko će tu možda videti seksualnu presiju ili neželjenu trudnoću, ali to bi bilo suviše i ne treba za tim ići. Štos je i za Tinu kao našu protagonistkinju i za svakog tinejdžera da se sa svojim demonima sprijatelje, da ih prihvate, da se na njih naviknu. Ti monstrumi su deo svakog od nas, možda nam se ne sviđa kakvi su i kako izgledaju, možda nas na kraju i napuste, ali stidom i potiskivanjem nećemo postići ništa. To ne kapiraju ni vršnjaci, ni roditelji, možda tek neki vispreni psiholog ili možda neko od profesora u kojeg imamo poverenje, kao Tina u svoju profesorku engleskog da Blakeovu poeziju rastumači kao osećanje koje se ne može imenovati.
Divno i krasno, ali film zapravo “seda” tek posle nešto čitanja i mozganja. Na prvu loptu deluje nekoherentno i nedorečeno, čak pozerski. Mislim, svaka čast za “creature” kao osnovu “creature feature"-a i za solidno uhvaćenu dinamiku tinejdžerskog života i uopšte tinejdžerskog pogleda na svet. Ali Der Nachtmahr je film koji će nas i pored toga dobrano iznervirati i zbuniti.
Pozeraj je tek priča za sebe. One kartice na početku o blicajućim slikama i glasnoj i nagloj muzici su provereni stari trik koji publici željnoj uzbuđenja samo podiže očekivanja. Štos je što tu nema ničeg zapravo strašnog, čak ni senzacionalnog, šokantnog i naglog (u smislu prošlogodišnje Festove bombe za čula The Strange Colors of Your Body’s Tears). Osim onog naleta vozila (koji prethodno vidimo kao klip sa mobilnog telefona) ostale audio-vizuelne senzacije su očekivane: dešavaju se na rave žurkama i po klubovima.

U tom smislu, Der Nachtmahr spada u onu najnezahvalniju kategoriju filmova. Nije ni loš ni glup da bi ga se zaobišlo u širokom luku, niti je u pitanju nekakav punokrvni strašni horor koji zaista nije za gledaoce bez treninga i izdržljivosti tog tipa. Ali opet, i pored ideje i efektnog pakovanja jednostavno nije na nivou onog “hypea” koji se oko njega diže. Od provokativnog umetnika smo ipak očekivali provokativniji film.