15.3.16

Bez granic / Without Borders

2015.
režija: Rezo Gigineišvili, Karen Oganesjan, Roman Prigunov
scenario: Rezo Gigineišvili, Alisa Kmelnitskaja, Irina Pivovarova, Davit Turašvili
uloge: ensemble cast (među njima i Miloš Biković)

Kako to izgleda kad se Rusi igraju Amerikanaca na polju kinematografije, odnosno industrije zabave? Odgovor na to pitanje varira, ali glasio bi: ovisi o žanru, ali po pravilu jadno i bedno. Štos je u psihologiji: neko ko ide kopirati tuđu matricu obično ima višak ambicija, a manjak znanja, kako glede ekonomije, tako i glede ekonomike, pa i filmske tehnike i tehnologije, pa će se uhvatiti nečeg zahtevnog, dakle spektakla (SF, film katastrofe, avantura, fantazija, akcija) i potrošiti gomilu para na supstandardni uradak. Stvari stoje nešto bolje sa generičkim trilerima, ali, čast retkim izuzecima, oni ostaju na nivou američke B produkcije. Opet, u poređenju sa turskom verzijom Star Wars ili Supermana, svaki taj ruski polu-proizvod se čini kao remek-delo.

Uostalom, setimo se malo ruske kulturne istorije i perioda kada su se Rusi na tom polju igrali Francuza, Nemaca i Engleza. Verovatno je i to isprva bilo smešno, jadno i bedno, ali kada su Rusi ovladali stilom i tehnikom i počeli da uvode svoje motive, vrlo brzo su “prešišali” svoje zapadne uzore i postali globalni lideri u svetu umetnosti. Neka nam kao primer posluže Puškin, Dostojevski, Čehov, Musorgski, Prokofjev, Rahmanjinov, Šostakovič, da uopšte ne zalazim na polje avangarde gde Rusi vladaju. Dakle, ima nade, samo treba vremena.
Bez granic je moj prvi susret sa ruskom romantičnom komedijom. Produkcijski ne nužno zahtevan žanr, formule i klišei prenosivi u različite kontekste, nešto što bi u teoriji moglo biti dobro, ili barem ne lošije od zapadnih (odnosno američkih) uzora. Rezultat je upravo takav, nešto “heart-warming” i blentavo, za jedno gledanje i povremeno malo smeha. Uostalom, nije li i većina američkih romantičnih komedija upravo na tu foru. U Bez granic imamo četiri priče koje se odmah na početku križaju na moskovskom aerodromu, a dalje nastavljaju svojim tokom: dve u Moskvi (od kojih jedna većinom ostaje na samom aerodromu), jedna u Tbilisiju i jedna u Erevanu.  
Ona koja ostaje na aerodromu tiče se fudbalera (Bikovića, ha ha) koji je zakasnio na let usled (navijački opravdanog) maltretiranja simpatičnih carinika zbog promašene prilike u ključnom meču za reprezentaciju. Kada se otkrije da fudbaler pruža loše partije zbog ljubavnih muka, carinici menjaju ploču i kreću da mu pomažu.
Druga moskovska priča počinje sa opkladom dvojice kolega oko toga je li novac ključni faktor za zavođenje devojaka. Oni će zameniti uloge, bogataš će privremeno postati siromah i obratno, te pokušati da zavedu prve dve devojke, turistkinje iz Kazahstana, od kojih je jedna slepa, što šarmeru dodatno otežava posao.
Erevanska priča prati mladi par zapadnjačkih Rusa i lokalnog baju, nekada muzičku zvezdu koji ih prati maskiran u vozača. Muzikant je zapravo mladićev otac koji je to upravo saznao od mladićeve “control freak” bogate majke i to je uvod u niz komičnih situacije koje se svode na to da li i kako da mu kaže istinu i kako da se suprotstavi gospođi i objasni joj da se deca vole.
Priča u Tbilisiju je nekako i najsimpatičnija i najromantičnija. U njoj imamo dvoje udovaca, Ruskinju, profesorku baleta, koja pokušava da se konačno oprosti od muža, opremi grob i proda stan koji joj je ostao i radnika na groblju, simpatičnog, nespretnog usamljenika koji se u nju na prvi pogled zaljubi i nastavi da je zavodi. Možda je to do mene, ali meni su gerijatrijske romanse postale simpatične same po sebi.
Film kao film nije loš, ali nije ni ništa posebno. Najatraktivnija stvar u njemu je sama pozadina, od aerodromskog korporativno-sterilnog šmeka, do metropolitanske Moskve, lagano apsurdističkog Erevana i okolice i romantičnog i mističnog Tbilisija. Priče se izlažu simultano, ali su izuzetno lako pratljive i sve je sasvim pristojno izmontirano u jednu celinu. Zapravo, šta smo očekivali, to smo i dobili: pristojni glumci igraju tipske likove u tipskim situacijama, a ovakvu priču nije teško ni zamisliti ni realizovati i u nekim drugim kontekstima. Reditelji su već afirmirani autori u domenu ruske žanrovske konfekcije, a Rezo Gigineišvili (inače zet Nikite Mihalkova) je čak svojevrsni specijalista za romantične komedije.
Jedina očita zamerka, pored toga da film ne donosi ništa novo ni impozantno, svodi se na kopiju koja je na Festu puštena. Ne znam gde je zapelo i ko je zeznuo, ali kopija koja je išla (makar na novinarskoj projekciji) potpuno je neprimerena za festivale. U klasičnom ruskom maniru, svi strani jezici su “nahovani” očito nalepljenim glasom, uvek jednim istim, muškim. Možda je to dovoljno dobro za neku lokalnu TV stanicu u Voronježu, ali na bilo kom festivalu to deluje neozbiljno.