2.3.16

Truman

2015.
režija: Cesc Gay
scenario: Cesc Gay, Tomas Aragay
uloge: Ricardo Darin, Javier Camara, Dolores Fonzi, Oriol Pla, Eduard Fernandez

Legendarni glumac Zoran Radmilović je navodno, u svom duhovitom maniru, uporedio smrt sa glupošću. To se odnosilo na posledice, našu smrt i našu glupost nećemo osetiti mi, nego svi oko nas. Zvuči razumno, on se još nije oglasio kako se oseća povodom svoje smrti, a meni je žao što ga nisam imao prilike videti uživo kao Kralja Ibija ili Radovana Trećeg.
Truman je film, uslovno rečeno, o smrti i umiranju, ali ne onakva “plakalica” koje gledamo iz godine u godinu, najčešće iz Amerike, najčešće u sezoni nagrada i neretko po istinitom događaju, odnosno nekoj manje ili više poznatoj osobi. Iako naš junak, glumac Julian (maestralni Ricardo Darin), umire od raka, nećemo ga gledati zanemoćalog i sa opadajućom kosom, nego odustalog od kupovine vremena, rešenog da umre sa ono malo dostojanstva i u žurbi da se oprosti sa svim dragim osobama u svom životu i da uredi detalje oko svoje sahrane.
Naslov se odnosi na njegovog psa, prelepog mastifa još krasnijeg karaktera kojeg Julian mora udomiti i to je očita metafora. Njemu je do psa iznimno stalo ne samo kao do vernog pratioca i često jedinog prisutnog druga. Truman je njemu sve na svetu i na neki način će nastaviti da živi kroz ljubav i brigu o svom ljubimcu čak iza groba.
Još jedna važna stvar koja film izdvaja iz mora sličnih naslova je njegova perspektiva. Mi film ne gledamo iz perspektive umirućeg i ne bijemo njegovu bitku za dostojanstvo (ili pravo na eutanaziju), nego očima njegovog starog prijatelja Tomasa (Camara) koji je došao u posetu iz Kanade, sa inicijalnim planom da u četiri dana urazumi prijetelja i natera ga na borbu za život. Njegova iluzija je raspršena već u prvom trenutku, Julian je rešen da napravi što je naumio i racionalni argumenti su na njegovoj strani. On se pomirio i zapravo je na njegovom prijatelju da se i on pomiri. Četiri dana intenzivnih doživljaja (ne baš avantura, budimo realni, ali gospoda će u to uglaviti i posetu Amsterdamu, uz traženja doma za Trumana i formalnosti oko posla, lečenja, sahrane...) i još intenzivnijih emocija su pred njima i Truman tako prestaje biti film o smrti i postaje film o prijateljstvu, poštovanju, ljubavi i dobroti.
Tokom prve dve trećine, film se drži odlično. U centru čvrsto stoji priča o muškom prijateljstvu koje se održalo bez obzira na razliku u geografskim lokacijama i u karakterima dvojice muškaraca. Glumci su odlični. Odgovorno tvrdim da Ricardo Darin nije sposoban za lošu ulogu, njegov raspon emocija i raspoloženja je ogroman, a pored toga je u svakoj ulozi prepoznatljiv po svom šarmu i ogromnom integritetu. Javier Camara kao Tomas je smušen i stegnut, baš kako to od njega zahteva njegov lik. Njima se priključuje Dolores Fonzi kao Julianova rođaka Paula.
U poslednjoj trećini Truman je malo predvidljiv film. Razlog za to je nekoliko emocionalnih “crescenda” na tačno očekivanim mestima. Neki od njih su intenzivni, nijedan ne deluje lažno, ali ih naprosto očekujemo. Problem je, međutim, ljubavna priča između Tomasa i Paule koja je slabo razvijena i “telefonirana” toliko da uopšte ne vidimo svrhu za Paulin lik osim te.

Ali i pored toga je Truman film za svaku preporuku. Čiste, nepatvorene emocije, beskompromisnog stava, pažljivo napisan i kompetentno režiran tako da likovi i njihovi odnosi izađu u prvi plan. Ricardo Darin i veliki pas su svakako dodatni bonus.