26.3.16

Mustang

2015.
režija: Deniz Gamze Ergüven
scenario: Deniz Gamze Ergüven, Alice Vincourt
uloge: Günes Sensoy, Doga Zeynep Doguslu, Elit Iscan, Tugba Sunguroglu, Ilayda Akdogan, Nihal G. Koldas, Ayberk Pekcan, Burak Yigit

Eh, propustih ga u Sarajevu i na još nekoliko festivala potom, uvek pod geslom “biće prilike”. Zapravo me je grabio neki loš osećaj već na neviđeno, kao što me zna zgrabiti za neke od tih festivalskih filmova oko kojih se diže neverovatan “hype” i koji skupljaju nagradu za nagradom, a da mene čudi zašto. Slutnja kalkulantstva, koliko u estetskom, toliko i u nekom političkom smislu, nameće se sama od sebe.

Mustang je tako prošao svetom, skupljao nagrade sjajne kritike jednu za drugom, dogurao do nominacije za Oscara (i to kao francuski, ne turski kandidat) i dobio LUX nagradu Evropskog Parlamenta (kao da političari znaju kako se gledaju filmovi), pa sam ga kraju i ja odgledao. Sad, nije mi žao vremena, niti je film dugo trajao, niti to vreme smatram bačenim, ali, iskreno da priznam, ne osećam se ništa bogatijim zato što sam ga pogledao.
Reč je o turskoj varijaciji na temu The Virgin Suicides. Istina, imamo samo jedno samoubistvo (lagani spoiler, ali u suštini nebitan), ali ostali sastojci su tu: device, izolacija, zatvorena i opresivna sredina, religioznost, zatucanost i patrijarhat. I njihov tretman je isti, one su redom lepe i nežne, dok su njihovi ugnjetači ružni, prljavi i zli. I kamera ih snima zavodljivo i sanjivo, pokušavajući da uhvati njihov slobodni duh, ali to ispada kao u nekakvom naivnom spotu ili generičkoj reklami za sreću. One se igraju jedna sa drugom, sa isprepletanim nogama i slično.
Sve počinje jednog poslednjeg dana škole kad su se cure zaputile na plažu s momcima i tamo upustile u nevinu igru sa potapanjem i prskanjem. Realno, ima nečeg erotskog u mokrim školskim uniformama, ali ne znam koliko je to dovoljan razlog da inače sekularno obučene i odgajane cure najebu, na stranu što njih pet sestara raspona dobi od “tek ulazi u pubertet” do “na pragu punoletstva” ne bi visile u istom društvu. No dobro, videle su ih komšije, a komšije komšijaju, što je i logično, pa su devojke završile pod ključem.
One su inače siročad, roditelji su im pokojni, a odgaja ih šira familija predvođena stricem (Peckan), a pod operativnom kontrolom babe (Koldas). Devojke prolaze ubrzani kurs iz domaćinstva i dok su još neosramoćene (vekovni turski recept za kontracepciju i čuvanje nevinosti zvani “u dupe” još uvek deluje i primenjuje se, kako saznajemo), familija ih priprema za udaju, dok mladoženje sa familijama dolaze na čaj. Najstarija se izbori za svoj izbor, druga biva nesrećno utrapljena, treća sama sebi presudi, a kad dođe red na četvrtu, još uvek devojčicu, tu stvari počinju da izmiču kontroli. Peta i najmlađa, ona u koju je autorica ugradila svoje stavove i iskustva i kroz koju često govori, je naša naratorka koja nas vodi kroz priču...
Kako vreme prolazi, ona je u sve lošijoj poziciji. Sestre se redom udaju, a mere sigurnosti u kući su sve veće. Babe i tetke ih uveravaju da je sve to normalno i poželjno, i one su tako, navikne se čovek na sve. Stričevi ih ne pitaju puno za mišljenje. Jedini koji je spreman da im koliko-toliko pomogne je lokalni momak Yasin (Yigit) koji vozi kamionet...
Divno i krasno, čak pristojno i zanatski korektno režirano tako da drži pažnju, ali nažalost potpuno lažno, kalkulantski i iskonstruirano. Odakle da počnem? Možda od škole i nadležnih službi koje bi u Turskoj danas, pa makar i ruralnoj, proverile zašto se deca ispisuju iz obavezne osnovne škole. Možda od logike stvari. Kada se jednom izmigolje u punom brojčanom stanju i odu da se provedu, zašto bi se vraćale? Zašto ih babe i tetke u jednom trenutku štite od muškaraca time što izazivaju nestanak struje da ih ovi ne vide na televiziji, a onda pooštravaju sigurnosne mere? Zašto su stariji muškarci redom tirani, a mlađi se ponašaju kao kerovi kad osete ženku u teranju? Zašto autorica snima utakmicu na kojoj može poentirati (zanimljiva situacija, muškarcima je pristup zabranjen, klub je “kažnjen” time da igra isključivo pred ženama) snima kao dečiji disko u Vrnjačkoj Banji? Zašto preostale dve beže pod maksimalnim merama sigurnosti, same i pred svadbom kada su mogle ranije i lakše? Ovo poslednje se može otpisati na filmsku logiku građenja tenzije po svaku cenu, ali je i dalje stupidno.
Verujte mi, poslednji sam koji će se buniti po tome što neko za tuđe novce blati svoju zemlju. To je legitimno pravo, čak i moralna obaveza slobodne jedinke da oblati bilo kakav kolektiv zbog bilo kakve grube i nehumane prakse. Ako neko sa strane to plati, još bolje. Nije čak ni problem što je to razumljivo zapadnim recipijentima koji su obezbedili sredstva, ubacili “ruku” scenarija Alice Vincourt (autorice inače elementarno zanimljivog filma Augustine u kojem je Deniz Gamze Ergüven odigrala jednu epizodnu ulogu), pobrinuli se za fotografiju i muziku i u konačnici poslali baš taj film za Oscara.
Problem je u tome što Deniz Gamze Ergüven to radi lažno, folerski i tupo. Tretirajući te babe i tetke kao simpatične i dobre, ali eto malo staromodne žene, ona zapravo ne propituje i ne napada patrijarhat. Te drage žene su svojom voljom saučesnici u zločinu i to dobro znaju, a zbog toga su krive jednako koliko i brkati muškarci koji ih drže u kuhinjama. Konzervativizam i retradicionalizacija Turske pod Erdoganom je tema, sasvim legitimna, i treba je načinjati i iznutra i izvana (Evrope, odnosno Evropske Unije), ali u svojoj naivnosti, Mustang nije rešenje. Čak je i naslov filma foliracija: govori o slobodnom duhu divljeg konja, a većina postupaka njegovih heroina izgleda kao odlazak ovaca na klanje.