10.3.16

Šiška Deluxe

2015.
scenario i režija: Jan Cvitkovič
uloge: Žiga Fondrašperg, Marko Miladinović, David Furlan, Jana Prepeluh, Petere Arsovski, Marijana Brecelj, Aleksandar Rušić, Marjuta Slamić

U filmskom životu Slovenije teško je naći autora sa impresivnijom karijerom od Jana Cvitkoviča. Počevši od pronicljivog scenarija i glavne uloge u filmu V leru (1999) Janeza Burgera i briljantnog rediteljskog debija Kruh in mleko (2001), preko sjajnog Od groba do groba (2005) do umetnički ambicioznog Archea (2011) i učešća na projektu Venice 70: Future Reloaded (2013), Cvitkovič je uvek sonosio hrabre, umetnički relevantne i argumentima potkrepljene autorske odluke. Šiška deluks je njegov ubedljivo najslabiji film, jedini koji deluje nedokuhano i kao igra na sigurne i lake poene kod potencijalne publike.
Što je šteta jer počinje dovoljno intrigantno, kao dokumentarac snimljen amaterskom kamerom i sečen igranim scenama lociranim u ljubljanskom soc-realističkom kvartu Šiška. Naši protagonisti su simpatični zgubidani: skinhead Žiga zvani Fedr (Fondrašperg), punker David zvani Zekir (Furlan) i čefur (osoba poreklom iz južnijih krajeva bivše Jugoslavije) Marko zvani Mile (Miladinović). Svoje dane provode u dangubljenju i pričanju o poslu, bez ikakve šanse da se zapravo pokrenu. Fedr za sobom ima propali brak, Mile još uvek živi sa majkom, dok Zekir kuburi da uopšte nađe neki posao.
Njihova blejačka svakodnevica brojanje siće za pivo u kvartovskoj birtiji će se promeniti kad Fedru umre tetka i ostavi mu krojačku radnju. Sad, kako niko od njih nema pojma sa šivenjem, niti ima dostupa do klinaca iz Bangladeša, oni reše da na tom mestu, u vlažnom i mračnom haustoru otvore piceriju, ma koliko to bizarno zvučalo. Pa, kako zvuči tako i izgleda, naročito kad se napiju na otvaranju, zeznu prve mušterije sutradan, a jedini koji ih redovno obilazi je reketaš (Rušić). Međutim, ta trojica zgubidana sasvim slučajno dobijaju genijalnu ideju: naslovni specijalitet kuće za koji sama mušterija bira sastojke. Ne, nije tu štos u feferonima, ajvaru ili majonezu, nego se na toj pici može naći sve, recimo karte za koncert ili živi labud, kao u najuspešnijem štosu u filmu.
Štosevi nisu problem, Cvitkovičev smisao za humor je pomeren kao i obično. Problem je što one najbolje ispuca do polovine filma. Jasno je od samog početka da će Šiška deluks biti “feel good” film, ali šta nam ostaje kad dobri štosevi, očekivani ili ne, prođu?
Ostaje nam samo sentimentalnost. Svaki od likova ima svoju tipsku i cendravu pozadinsku priču i svaki od njih mora da pređe put kako bi postao bolja osoba. Fedr će bataliti alkohol i postati bolji čovek i bolji otac, Mile će morati da razreši sukob sa svojim ocem i dileme koje ima sa samim sobom, a Zekir će se zaljubiti u “magičnu klošarku” Janu (Prepeluh). U filmu zapravo nema negativaca, čak će i reketaš sticajem okolnosti postati grubijan dobrog srca.
Sve smo to već videli, nekoliko puta. Čak ni auditivna ni vizuelna shema nisu ne znam kako impresivne. Prosto, imamo kvart, nekoliko prepoznatljivih ulica (naravno, za one koji su se našli u tom delu Ljubljane), doduše ne i Kino Šišku kao jedini pravi “landmark”, ambijentalne zvukove života u jednom takvom naselju i kvartovsku muziku, što će reći punk i oi!

Možda te vinjetice funkcionišu kao posveta jednom kraju grada i možda je priča tu samo kao neki kostur. Par štoseva će biti univerzalno smešni, neki drugi lokalno, neki treći će biti suviše pomereni da bi funkcionisali, a neki četvrti suviše izlizani. Na momente ćemo se zabaviti, ali u celini Šiška deluks će ostati prolazno iskustvo koje se brzo zaboravlja. Od Cvitkoviča sam očekivao ipak nešto više. Makar malo pronicljivosti i vešto zapakovane oštrice.