5.3.16

Night Owls

2015.
režija: Charles Hood
scenario: Charles Hood, Seth Goldsmith
uloge: Adam Pally, Rosa Salazar, Rob Heubel, Tony Hale, Peter Krause

Postavka je toliko jednostavna, čak tipska i možemo je zamisliti kao zadatak na časovima glume. On je Kevin (Pally), momak kojem ide solidno u životu: solidno izgleda, bavim se onim što voli (asistent trenera zadužen za analizu video-materijala) i radi za čoveka kojeg smatra svojim profesionalnim uzorom i ličnim herojem. Ona je Madeline (Salazar), lepa, pametna i živahna cura. Njih dvoje se upoznaju u baru i odlaze kod nje na partiju pijanog seksa zalivenog sa još malo skupog vina.
U jednom trenutku se on budi i shvata da nije u kući neke “random” ženske koju je pokupio u baru (što inače ne običava), nego u kući svog šefa (Krause), a da je ta ženska šefova bivša ili sadašnja ljubavnica. I da se ona u međuvremenu nakljukala lekovima, te da joj život ovisi o koncu. Jedino što može da uradi je da pozove svog kolegu (Heubel) i pita ga šta da radi. Prvi zadatak je održati nesrećnu curu u životu dok ne dođe doktor (Hale), a potom je zadržati u kući dok ne dođu oni koji će urediti stvar.
Oni, dakle, moraju provesti nekoliko sati sami u kući i za to vreme se dešavaju razne stvari i obrati. Svađe, tuče, nadmudrivanja, povređivanja, igre, jelo, piće... Razbijanje životnih iluzija o karijerama i herojima. Na kraju će se njih dvoje sasvim dobro upoznati i počeće da se sviđaju jedno drugome. Je li to početak novog problema?
Uostalom, ovde nije toliko u pitanju “šta?”, jer zaplet u suštini znamo iz brojnih starih romantičnih filmova, nego “kako?” A odgovor na to pitanje je “lako”. Lako poput improvizacije, tako da razgovor izgleda kao razgovor, a ne kao gomila napisanih replika za potrebe situacije koju autori mogu samo hipotetički zamisliti. Ovde ne vidimo poštapanje klišeima romantičnih komedija, čak ni otvorene citate klasika, ali vidimo njihov duh.
Dvoje glumaca u glavnim ulogama koji su kroz veći deo filma jedini na ekranu su apsolutno sjajni, iako ih uglavnom nisam do sada primetio u filmovima (uglavnom su bili ograničeni na epizodne uloge). Možda su likovi koje oni igraju tipični, a neke od pojedinačnih situacija su stvarno standardne, ali oni se trude i bez problema oživljavaju svoje likove, ponašaju se prirodno i ležerno i zaista ih možemo zamisliti kao par u takvoj situaciji.
Lakoća se prenosi i na režiju. Charles Hood sjajno drži ritam i dosta se oslanja na kameru i montažu, što je kompleksniji zadatak nego što se to čini. Lokacija je jedna jedina i prilično ograničena, i sve treba izvesti sa lakoćom i nenametljivo, što je posebno zeznuto u komediji koja mora biti bar minimalno smešna.
Istini za volju, možda bi forma teatra bolje odgovarala za ovakav materijal i svakako bih voleo da vidim šta glumci mogu postići uživo sa ovakvim likovima i postavkom, ali ni kao film Night Owls nije razočaranje. Naprotiv, ovo je jedan od onih malih dragulja.