24.3.16

Sizif K. / Sisyphus K.

2015.
scenario i režija: Filip Gajić
uloge: Bojan Dimitrijević, Lucija Šerbedžija, Rambo Amadeus, Marija Pikić, Hana Selimović, Goran Jevtić, Bane Vidaković

Bavljenje filmom, naročito bavljenje filmom kao umetnošću je često sizifovski posao. U filmskoj industriji, što je prilično rastegljiv pojam u zavisnosti od geografije, tržišta i koječega, stvari još nekako i idu, onako industrijski, ali kod umetničkih filmova to često nije slučaj. Koliko je dobrih ideja predloženo, pa nije odobreno na nekim konkursima? Koliko je samo projekata prekinuto u nekim razvojnim fazama? Koliko je nedovršenih filmova? Koliko je onih koji su “na mišiće” dovršeni, a da rezultat nije odgovarao autorskoj viziji sa kojom su započeti?
Sizif K. Filipa Gajića, inače pozorišnog reditelja koji na ovaj način debituje na filmu, pogled je u “sizifovštinu” rediteljskog posla, i to vrlo iskren. Od ideje, preko skupljanja ekipe, pronalaženja ionako kukavnih i nedostatnih finansija, organizacije, snimanja, pa do kreativnih razlika, kompromisa i neizbežnog upliva privatnog života u delo. Njegov cilj da snimi film i to baš o Sizifu (zanimljivo je primetiti da filmova o sizifovskim poslovima ima, dok onih o samom Sizifu ne), modernom Sizifu, čiji su koreni možda u antičkoj književnosti, ali je do kraja dat tek kod Camusa, neraskidivo spojenim sa Kafkinim Jozefom K. u apsurdnom svetu.
Naš je Sizif, kao i mitološki, počinio neka nedela iz kojih se često izvlačio lukavstvom, više instinktivnim nego pažljivo planiranim. Prevario je Smrt. Ogrešio se o bogove, naročito o Zevsa, i inače osvetoljubivog. I on po Sizifa šalje kaznu i još kazne...
Samo on nije nekakav obesni kralj nego prosti pastir koji nije svestan u šta se upleo. Čak ima i prezime. A ni Olimp nije Olimp, nego napuštena fabrika u kojoj stoluju bogovi u vojnim uniformama. Ni smrt nije jedna, nego ih je tri. Sizif jednu od njih drži vezanu u podrumu kafane u kojoj se skriva i sluša vesti o sebi kao o beguncu od pravde i druge aktuelnost na tranzistoru, na raznim jezicima pride, dok je još jedna zarobljena u sceni večite partije šaha kao u Seventh Seal. Zato ni Sizifova sudbina nije kamen, nego kamenolom Jozefa K.
Zvuči bizarno i potpuno je neopisivo, ali verujte mi, ipak radi. Iz scene u scenu se vidi autorska vizija i ambicija, ali i iskrenost i improvizacija, u čemu dosta pomažu raspoloženi i posvećeni glumci, a “no budget” estetika samo dodatno popravlja ugođaj. Sizif K. je gotovo idealan primer uspelog autorskog filma u kojem shvatamo šta nam autor poručuje, čak i kad mislimo da smo se potpuno izgubili.

Apsurdnu potvrdu možemo videti i u sudbini filma koji je imao premijeru na prošlogodišnjem FAF-u i ceo jedan termin na ovogodišnjem Festu. Između toga bila je kratka bioskopska distribucija, verovatno van nekih bitnih dvorana i bez jake reklame. Entuzijazam? Ma, budimo realni. Film je verovatno videlo jako malo zainteresovanih ljudi i to je to. Sizifovski posao filmskog autora je obrnuo pun krug: uložiš sredstva, materijalna i nematerijalna, isteraš sve do kraja uz neplanirane troškove i možda žrtve, a onda to vidi uzak krug ljudi. Nadajmo se da su barem svi bili zadovoljni viđenim kao ja.