Knight of Cups

kritika originalno objavljena na FAK-u

2015.
scenario i režija: Terrence Malick
uloge: Christian Bale, Cate Blanchett, Natalie Portman, Freida Pinto, Isabelle Lucas, Imogen Poots, Teresa Palmer, Brian Dennehy, Wes Bentley, Cherry Jones, Antonio Banderas, Peter Matthiessen, Armin Muller-Stahl, Ben Kingsley, Kevin Corrigan, Jason Clarke, Nick Offermann, Dane DeHaan

Ako danas postoji autor čiji ćete rad prepoznati na osnovu jednog jedinog kadra od nekoliko sekundi, onda je to Terrence Malick. Impozantna fotografija, neo-klasična muzika koja varijacijama u dinamici diktira emocije, voice-over naracija u šapatima, tok svesti i izlaganje ne-hronološkim redosledom, film kao umetnost stvaranja iskustva i doživljaja, a ne nužno pričanja priče. Doslednost, ali i predvidljivost. Što nije nužno loše.
Malick se, dakle, odlučio za jedan jedini pristup koji je nadišao stil i postao princip, možda čak i dogma. Takvo odsustvo fleksibilnosti je po pravilu kocka, a konačni sud zavisi i od skladnosti postupka sa narativnom osnovom i od sklonosti konačnog recipijenta da to “kupi”, da u to poveruje, bilo da se radi o friziranoj autobiografiji ili o new age filozofiranju i razasutim elementima religioznosti i misticizma. Svaki noviji Malickov film se izlaže riziku da bude pogodak ili promašaj, trećeg nema.

Daleko smo mi od onog genijalnog egzistencijalizma Badlands (1973) ili impresionizma Days of Heaven (1978), pa čak i od anti-ratne izjave The Thin Red Line (1998). The New World (2005) je uveo ono što sada nazivamo Malickovim stilom, ali to je tada bio samo jedan način da se ispriča poznata, baladična priča. The Tree od Life (2011) je izrazito reducirao dijaloge, razlomio naraciju i držao se ideja, govorio o evoluciji, razvoju vrste i jedinke i tragao za smislom života. Ovaj film je oštro podelio publiku, a to se nastavilo sa primenom istog pristupa na ljubavnu priču i meditaciju o ljubavi kao takvoj, To the Wonder (2012).
Meni je, recimo, The Tree of Life seo odlično, ali tek na kraju filma, posle dva sata meandriranja i zbunjivanja, jednostavno se sve uklopilo u jednu celinu. Sa To the Wonder nisam dobio takav utisak, ljubavna priča je za mene bila već ispričana i ni po čemu posebna da bi se u njoj Malick izvukao sa mistifikacijom banalnosti, ma koliko film bio vizuelno impresivan. Knight of Cups, Malickov za sada poslednji film imao je premijeru na prošlogodišnjem festivalu u Berlinu, naleteo na uglavnom mlake i negativne kritike i kasnio sa distribucijom, što nikako nije mirisalo na dobro. Prema najavama, iz filma je još radikalnije odstranjen dijalog, ima još više voice-over naracije, glumci još više hodaju i gledaju u prazno dok ih kamera snima iz čudnih uglova, a Malick sve to montira sa zalascima sunca, plažama, hollywoodskim vilama, žurkama i pejzažima urbanog žamora. Pogađate, entuzijazam mi nije bio visokom nivou.
Dodajte na to tarot-kartu u naslovu filma i u podnaslovima poglavlja u kojima one simboliziraju po jednu ženu koja u datom trenutku (uslovno rečeno, pošto nema hronološkog redosleda) prati našeg protagonistu, hollywoodskog scenaristu Ricka (Bale), čoveka u kreativnoj i životnoj krizi koji tako baulja i ne zna šta bi sa sobom. O njemu znamo još da ima porodičnih problema, da mu odnosi sa tvrdim ocem (Dennehy) i bratom (Bentley) nisu na zavidnom nivou, kao što nisu to ni odnosi između njih dvojice, da je u svom poslu uspešan dovoljno da može uzeti pauzu (očiti autobiografski momenti), da teško nalazi inspiraciju i da je traži na krivim mestima, kao što traži i ljubav: u naručju uglavnom slučajnih žena, što Malickov prethodni film čini tek nepotrebnom studijom za ovaj.

Ono što sledi dalje je potpuno lični utisak i potpuno lično objašnjenje. Važi za mene, a apsolutno ne mora za bilo koga od vas. Meni je film seo, i to ne zbog retko umerene i utišane Baleove glume, niti zbog lepih žena i dobrih glumica koje ga prate, ma koliko njihovo prisustvo u filmu bilo eterično, pa čak ni zbog pogleda u hollywoodsku raskalašnost i blaziranost na predivnim lokacijama, u predivnim kućama sa predivnim bazenima, pa čak ni zbog kamere i muzike koje ne promašuju ton. Ja sam se, naime, u filmu našao, mene je pogodio i oslikao je psihičko i emotivno stanje kroz koje sam prolazio toliko precizno da sam se čak i uplašio.
Dobar deo svojih ranih dvadesetih godina sam proveo u magnovenju, kao i Rick, tražeći se, tražeći inspiraciju i tražeći smisao u svom životu. Ne smisao života, ima razlike, to smo apsolvirali u The Tree of Life. To sam tražio svugde, u slučajnim poznanstvima, druženjima, dangubljenjima, izlascima i žurkama, na putovanjima, na koncertima, festivalima i revijama, menjajući fakultete, društva i cure. Za svaku sam mislio da je možda ona prava i za svaku sam želeo da bude ona prava, posle koje će sve dobiti svoj smisao. U svoje zablude sam bio duboko uveren (ah, to neiskustvo) i tako sam bauljao u tom začaranom krugu besmisla misleći da sve znam, a nisam znao ništa. Dobro, niti je moj Beograd Rickov Los Angeles, niti su mojih dvadesetak godina Rickovih četrdesetak. Mislim da sam još i dobro prošao jer su ulozi bili manji, podnošljivi i mojoj dobi primereni, ali ponavljao ne bih.
Ti pogledi u prazno, to dangubljenje i ta nelagoda koju proživljava Rick izgledaju upravo tako. I to nije nimalo prijatno. On je u začaranom krugu, jasno mu je da ga to neće odvesti nikuda, ali inercija ga sprečava da taj krug razbije. Možda ne zna drugačije. Možda ne može drugačije nego slučajno. Ako tada, kada se to dogodi, bude dovoljno priseban i svestan da je to ono što je tražio. Sudeći po Malickovoj biografiji, on je iz toga isplivao.

Autor nam u ovom svom filmu toka svesti ne nudi uzroke, jer su i on kao pisac i protagonista kao njegov “stand in” nesposobni da razmišljaju na takav način. Uvodna priča o princu koji poslan na zapad da nađe biser u peharu, a umesto toga se napije iz pehara i zaboravi ko je i šta radi više je alibi nego objašnjenje. Mogući uzrok disbalansa se nigde ne pominje u filmu eksplicitno, ali da se videti. Ricku nedostaje discipline i rutine, a on od njih beži jer guše kreativnost (red, rad i disciplina nemaju puno smisla kod kreativnih poslova, mogu od svakog napraviti zanatliju i tehničara, ali ne i umetnika), pa kad upadne u potpuno krivu, neproduktivnu rutinu toga nije svestan. Kroz film svog života on prolazi kao low-key glumac na auto-pilotu.
Bez daljnjeg, Knight of Cups ima svojih nedostataka. Neki će ga zbog Malickovog manirizma u startu otpisati, neki će i ovu priču sasvim legitimno proglasiti banalnom. Drugi će prepoznati isključivo lične motive, kao i u prethodna dva filma. Nekima će zasmetati simbolika. Budimo iskreni, film je zaista za nekih 15-ak minuta predug i to se jako oseća prema kraju, a ta dodana dužina se uglavnom svodi na prazan hod, ponavljanje istih motiva i prizora, te na objašnjavanje stvari koje bi pažljivom gledaocu bile očite.
Ipak, Knight of Cups ima ono nešto. Asocijativnu montažu, atraktivnu fotografiju, sjajan soundtrack i, najvažnije, neku emociju i iskrenost, možda čak i malo mudrosti. I kao kod Sorrentina u La grande bellezzi imamo potragu, ali ne za lepotom koliko za smislom. Ali opet nije reč o preslikavanju, ton je potpuno drugačiji, Malick je tiši i eteričniji, možda na kraju i optimističniji. Jedno je sigurno, Knight of Cups mi u skorije vreme neće izleteti iz pamćenja, ali ga ne bih preporučivao svakome.