Quand on a 17 ans / Being Seventeen

2016.

režija: Andre Techine

scenario: Andre Techine, Celine Sciamma

uloge: Kacey Mottet Klein, Corentin Fila, Sandrine Kiberlain, Alexis Loret, Jean Corso, Mama Prassinos, Jean Fornerod

Nešto se dešava sa francuskim filmom da jednostavno ne može biti veliki kao nekada. Evidentna je kriza velikih pokreta, jer od Novog vala nije bilo nijednog globalno relevantnog (Novi Ekstremni Film je bio i ostao margina), a neki tvrde da je u pitanju kriza nešto šireg obima – kriza velikih autora. Namesto toga imamo besomučnu reciklažu Novog vala što od strane još preživelih, što od strane njihovih naslednika, povremene bljeskove, neujednačene autore, Ozona koji je majstor, ali ne i lider, i gomilu solidnih, pametnih, nastudiranih i u konačnici potpuno “sigurnih” autora koji po pravilu čine “staple diet” festivalskih programa.

Jedan od tih pametnih, nastudiranih i pomalo sterilnih kalkulantskih autora je i Andre Techine, čovek čiju sam karijeru ovlaš ispratio ne primetivši u njoj nijedan supstandardni i nijedan nadstandardni film. Svi su oni bili OK do dobri, nikad dosadni i naporni, gledljivi, “to the point” i vrlo korektno napravljeni. Uostalom, on i nije bio razlog da obavezno pogledam ovaj sveži berlinski naslov na Festu, iako bih ga najverovatnije svejedno “overio”. Razlog za to je ko-scenaristkinja Celine Schiamma, autorica filmova Tomboy i Girlhood, sposobna da sjajno uhvati adolescente u datom vremenu i prostoru i da njihovu relevantnu priču ispriča bez foliranja, popovanja i prenemaganja, što je čini mojim izborom za sledeću francusku veliku autoricu.

Najveći štos sa Quand on a 17 ans je što manje-više od starta znamo šta gledamo, a istovremeno i nismo baš sigurni jesmo li u pravu. Upoznajemo se sa lokacijom, neimenovani gradić u kotlini i planinska sela okolo, te sa našim junacima, drugarima iz istog razreda. Oni su po skoro svemu različiti jedan od drugog, Tom (Fila) je usvojen i živi u udaljenom selu na farmi, pa svaki dan putuje kao đak-pešak, a Damien (Mottet Klein) se može nazvati maminim sinom, jer ga majka, ugledna doktorka (Kiberlain) vozi u školu i iz škole, dok mu je otac, pilot helikoptera (Loret) po pravilu odsutan na misijama. Iako obojica momaka vode računa o svojoj fizičkoj spremi, bivaju poslednji izabrani za basket na času fiskulture i tu počinje njihovo rivalstvo.

Damien je pomalo povučen, a pomalo i “pičkast” umetnički tip koji briljira na časovima književnosti i majci sprema gurmanske večere, pa će ga Tom, zdravo-seljačkih manira, zbog toga napasti. Ovaj će mu kasnije vratiti, što će izazvati sukob koji se nastavlja i biva primećen u školi. Istovremeno, Damienova majka posećuje Tomovu koja je trudna u poznim godinama, pa predlaže da Tom pređe kod njih u kuću u predgrađu, gde će moći da uči na miru i što će i njemu i Damienu poslužiti kao “brzi kurs tolerancije”, odnosno prilika da izglade odnose. Jednom pod istim krovom, momci će svejedno nastaviti sa sukobom koji očito nešto skriva.

Ne, nisu to ni rasne (Tom je, naime, tamnoput), ni klasne razlike, niti klasična tinejdžerska iritacija osobom različitog senzibiliteta. Ne, sedamnaestogodišnji momci su gay, i mi to pretpostavljamo od početka filma, samo oni to ne znaju, niti njihova okolina to zna. Uzevši u obzir da je u pitanju poslovično homofobna francuska provincija, možda bi im zdravorazumski i bilo lakše da ostane tako. Možda su i oni kondicionirani, ako ne u kući (Damienovi roditelji se čine suviše modernima da bi bili homofobi, otac je čak najatipičnije vojno lice kakvo se viđa u filmu, apsolutno nenasilni “letač” po ubeđenju, a Tomovi se doimaju prezaposlenim oko farme da bi se bavili tako efemernim stvarima kao što je to nečija seksualna orijentacija), onda verovatno u okviru vršnjačkih grupa. Pa ipak, svako potisnuto osećanje se vraća sa kamatom...

Neko će iz dosadašnjeg teksta pomisliti da imamo francuski tinejdžerski Brokeback Mountain, što ne može biti dalje od istine. Jedino slično sa tom hollywoodskom aktivističkom, plačljivom melodramom su gay osobe i netaknuta priroda. Quand on a 17 ans je suptilan, ne služi podizanju svesti i senzibilizaciji, već iskreno ispituje jedan fenomen, a to je ne baš uobičajeno seksualno sazrevanje dvojice tinejdžera i kako se oni nose sa tim. U pozadini toga videćemo i školski sistem i skrivanje od sveta i osamljivanje kao mehanizam koji primenjuju i iskusniji, otvoreni gayevi i raspravu o nasilju i nenasilju, o prirodi i civilizaciji, o instinktu, veštini i samokontroli. Quand on a 17 ans je film o odrastanju, samo su okolnosti tog odrastanja neobične.

Za to se treba zahvaliti školski veštoj režiji Andrea Techinea, odgovornoj pre svega za rad sa glumcima, kao i za vrlo upečatljivu vizualizaciju, široku prirodu koja stoji nasuprot tinejdžerskoj teskobi. Međutim, ničega od toga ne bi bilo da scenario nije tako fluidan, tempiran i savršeno složen. Celine Sciamma ne piše po prvi put sa drugim i za drugog, ali po prvi put se bavi momcima u svom ozbiljnom i perceptivnom maniru. Rezultat je isti kao u njenim filmovima o curama: jedan više nego dobar festivalski film.