13.3.16

III

2015.
režija: Pavel Hvalejev
scenario: Aleksandra Hvalejeva, Oleg Mustafin, Jevgenija Mustafina
uloge: Polina Davidova, Ljubov Ignatuško, Jevgenij Gagarin

Jedna od zanimljivosti Festa su i ruski filmovi. Prošlih godina ne samo da je bilo gostiju iz Rusije i njihovih retrospektiva, nego se kroz programske celine Fokus relativno pratila i savremena ruska produkcija. Fest nam je, recimo, otkrio Jurija Bikova čiji su filmovi svakako puni nedostataka, ali koji je bez sumnje jedan obećavajući i svestran autor. Posle ovogodišnjeg Festa čini se da je ruska produkcija u defanzivi, da je naslova prošle godine bilo malo i da oni baš i ne spadaju u vrh svetske produkcije. Istini za volju, novi Sokurov i German sin su svoje filmove imali na FAF-u i oni su svakako globalno relevantni, ali to ne opravdava maksimalno isfuravanje dva loša do prosečna ruska filma (Brata Dejana nisam pogledao, biće prilike) na Festu.
Jedan od njih je i III, mikro-budžetni art horor film Pavela Hvalejeva. Zanimljivo, kao nekome ko prati i horore i rusku kinematografiju, ovo mi je prvi susret sa ruskim hororom. Nadam se, odnosno uveren sam da III ipak nije reprezentativan za ceo žanr u velikoj ruskoj kinematografiji. Bilo bi zaista porazno ako bi na tome ostalo.
A zašto sam uveren? Prvo, ma koliko to čudno zvučalo, Rusi skoro da nemaju horor filmove. Misterije, fantazije, visokobudžetne spektakle i SF da, ali to je druga priča koja uglavnom počinje sa literaturom, a nastavlja se ili sa umetničkim nadahnućem (kao kod Tarkovskog) ili sa velikim budžetima i željom da se Amerikancima konkuriše na njihovom polju, što je prisutno i drugim žanrovima. Malo šta je tako besmisleno kao ruski film katastrofe. Najbliže hororu što je iz Rusije došlo do mojih očiju je originalni Vij (1967), novu 3D verziju iz 2014. nisam ni gledao, ali to se opet nadovezuje na literarnu i folklornu tradiciju. III je, dakle, moj prvi ruski horor.
I ovde je osnova za priču bajkovita. U neimenovanom gradiću u neodređeno vreme vlada opaka bolest koja kosi stanovništvo. Doktor i ako se pojavi je neučinkovit, a ni sveštenik, otac German (Gagarin) se nije ništa bolje pokazao. Naše junakinje su dve sestre Aja (Davidova) i Mira (Ignatuško) koje planiraju da napuste grad i odu u svet, ali moraju da se brinu o bolesnoj majci. Njihovi problemi, međutim, tek počinju kad majka umre. Mira se ubrzo razboli i Aja mora učiniti sve što je u njenoj moći kako bi joj pomogla.
Put vodi preko knjige sa mističnim ritualima koju Aja pronalazi u sveštenikovoj biblioteci. Ni on nije baš najsigurniji u njih, ali kad post i molitva ne pomažu (očekivano, je li), ne može izgubiti ništa ako pokuša nešto drugo. Rituali će voditi Aju kroz tri sna u kojima mora da se suoči sa svojim strahovima i kojekakvim nadnaravnim bićima i situacijama. Posle svake te seanse Miri je malo bolje, ali kraj se još ne nazire...
Ljudi moji, to vam je sve od priče. Malo je tu “mesa” čak i za film od 80-ak minuta, pa Hvalejev polazi za kupovinom vremena i razuđivanjem i razvlačenjem koliko je to moguće. Tako ćemo imati te elaborirane snolike hipnotičke seanse, poneku stramputicu ili detalj viška (poput sukoba dveju sestara sa lokalnim vlastima) i nagomilanu meni ne baš uvek razumljivu simboliku. Problem je, dakle, u scenariju za kojeg se jasno vidi da su ga pisali amateri, ali i u režiji koja te nedostatke ne “pegla”. To ide teže kada glavna scenaristkinja i reditelj dele prezime...
Jedini razlozi zašto III nije baš kompletno gubljenje vremena su sjajan “value for money” u produkcijskom smislu i osećaj reditelja i direktora fotografije za likovnost filma. Što se produkcijskih vrednosti tiče, film ne izgleda kao da mu je budžet bio “evo mi skupili nešto, tako, skromno”, za šta možemo zahvaliti zanimljivom izboru ruskih i nemačkih lokacija koje daju sablasni ugođaj, generalno profesionalnom nivou opreme i solidno izabranim nepoznatim glumcima, dovoljno dobrim za svoje uloge. Likovnost filma se vidi u retkim trenucima kada film malo uspori (ili ako ga zaustavite) i svaki kadar deluje brižljivo složen kao umetnička slika.

Kadar za kadar, sve je to u redu. Ali ovo nije neki kratkometražni filmski eksperiment sa čistim likovnim formama. Ono što spaja te kadrove je problem. Ovako nepovezan film u principu nije vredan ni tih 80-ak minuta vremena. Više sreće sledeći put.