4.3.16

Regression

2015.
scenario i režija: Alejandro Amenabar
uloge: Ethan Hawke, Emma Watson, David Thewlis, Lotharie Bluteau, Dale Dickey, David Denick, Devon Bostick, Aaron Ashmore, Peter MacNeill

Po svemu što mogu primetiti u poslednjih par godina, 90-te nam se vraćaju. Politička situacija u Srbiji i Hrvatskoj, “air max” patike, šišanje “na opasno”. Evropa opet preplavljena izbeglicama. Sa pozitivne strane, tu su novi The X-Files, Twin Peaks je u pripremi, Faith No More imaju novi album, isto planiraju i Deftones, a nešto se šuška da će se i Guns n' Roses ponovo okupiti u originalnoj postavi. Pitam se šta je sledeće. Grunge revival? Ne znam da li se samo tragedija ponavlja kao farsa ili se na farsu mogu obrnuti i dobre stvari.

Evo, recimo, novi Amenabar. Vraća se u 90-te i svojim izborom tema i donekle stilom, dakle darkerajem, mada se ne vraća u Španiju gde je u to vreme stvarao, ali i vremenom u koje smešta radnju filma. Ma koliko sve to, taj spoj težnje za intelektualnom obradom podataka i razumevanjem sa “settingom” brutalne američke provincije i temom moralne panike o satanističkim kultovima, te neo-noir pristupom delovao zanimljivo, Regression ima velike šanse da postane i ostane redundantan film kojem je mesto u nekom drugom vremenu i nekoj drugoj paradigmi.
Ali ljudski je nadati se, posebno kad je u pitanju Amenabar sa kojim imam poseban odnos. Moj prvi susret s njim bio je negde krajem 90-ih, najkasnije 2000. godine, pri početku moje srednje škole i dark faze koja me je preuzimala. Abre los ojos. I dalje sjajan, svevremenski film nepogrešivo mračne, pesimistične atmosfere, ali tada u mojim očima filmčina koja mi nije samo opredelila ukus, nego me je u velikoj meri formirala. Thesis sam pogledao naknadno i bio mi je više nego dobar, ali opet ni prineti gothic-punk remek-delu.
A onda je Amenabar napravio dve vezane greške kojima mi se “zamerio”. U oba slučaja se prodao. Dozvolio je, i čak učestvovao u hollywoodskom “šav na šav” remakeu Abre los ojos, pod imenom Vanilla Sky, kojeg sam dosta vremena odbijao pogledati zbog šminkerske glumačke postave. Posle sam počeo da cenim Croweovu lagano pop rekontekstualizaciju i zamenu crno-zelenih tonova madridskih noćnih klubova sa newyorškim tužnim jesenjim, ali to je druga priča. Druga “greška” su mu bili The Others, još jedan komercijalni proizvod, klon meni prilično dosadnjikavog The Sixth Sense i prosto sam izgubio interes za autora koji je obećavao. Toliko da sam The Sea Inside pogledao naknadno i gotovo slučajno (bio mi je dobar film, ne i fascinantan), a Agoru nisam, iako sam sebi obećao, pa smetnuo s uma. Dešava se.
Već na početku filma Amenabar sebi čini medveđu uslugu sa “bazirano na istinitim događajima”. Prva greška je što je sledeća kartica iza toga ime fiktivnog grada. No dobro, autor štiti anonimnost aktera priče, pa što ne bi i slučajnih svedoka i stanovnika jednog provincijalnog grada. Međutim, kada nakon nekoliko tipskih uvodnih psiho-triler / neo-noir scena shvatimo o čemu se tu radi, a radi se o moralnoj panici glede satanističkih kultova i ritualnih ubistava koja je sporadično izbijala po američkim zabitima od 80-ih nadalje i brzo hvatala plamen, ali je svaka pojedinačna panika ostajala ograničena. Naravno, sve i jedna od njih su se na kraju ispostavile kao glupost, manipulacija i predstava za dobre hrišćanske ovce, tako da Amenabar sa uvodnom karticom puca sebi u nogu i spoila ceo film. Dakle, znamo da nas rade, samo je pitanje kako i ko to tačno čini i zašto.
Realno, priča nije jača strana filma. Pored toga što je predvidljiva, još je i prilično rupičasta glede logike. Da ne gnjavim puno i ne odajem detalje, evo neke osnove. Angela Gray (Watson) je pobegla od kuće i živi u crkvi pod budnim okom sveštenika (Bluteau) opsednutog zlom i satanističkom panikom. Ona je optužila svog oca (Denick) da ju je silovao, a nesrećni, tupavi bogobojazni bivši alkoholičar je to priznao, samo se ne seća kako, jer njegova mezimica ne laže. Slučaj je pao šaka detektivu Bruceu Kenneru (Hawke) koji misli da se tu krije nešto veće i opasnije (iako je nominalno ateista, to ne znači da nije budala) pa u pomoć poziva psihologa profesora Rainesa (Thewlis), specijaliziranog za regresivnu hipnozu i izvlačenje potisnutih sećanja. I dok kažeš “Krvava Marija”, jedan slučaj navodnog silovanja počinje da poprima neslućene razmere zavere Nečastivog, satanističkih rituala, grupnih silovanja i žrtvovanja tek rođenih beba.
Na sve to kao dodatak imamo obilje horor i psiho-triler “tropa”. Imamo sataniste našminkanih lica u crnim ogrtačima na liniji Eyes Wide ShutThe Ninth Gate. Imamo babu Rose veštičijeg izgleda koja mnogo pije i izgleda strašnije nego Melissa Leo u Prisonersima. (Igra je Dale Dickey, televizijska i epizodna glumica, “najpoznatija” po epizodi u Winter's Bone i to čini vrlo efektno.) Imamo crne mačke. Imamo lupanje vratima. Imamo jedan efektno urađen, ali ne baš potreban “jump scare” momenat. Imamo košmare. I paranoju, mnogo paranoje. Sve to bi moglo funkcionirati kao posveta, ali pitanje je čemu.
Nasuprot priči, likovi su jača strana. Njihova osnova je tipska, ali su u pojedinim segmentima solidno dorađeni i dinamika njihovih međusobnih odnosa je interesantna i fluidna. Recimo detektiv sa klasičnom pozadinskom pričom o razvodu koga Ethan Hawke igra sa manijom u očima i često nadrkanim stavom je bez problema najpametnija osoba u prostoriji, ali samo ako je to policijska stanica. To, naravno, nije neko naročito postignuće, ali njega uljuljkava u iluziji da je temeljit i nepogrešiv. Njegov glavni partner u istrazi, profesor, ima onaj engleski pragmatični stav zbog kojeg deluje samouvereno iako su njegove teorije prilično bizarne i pseudo-naučne, a zapravo bi hteo da se igra detektiva. Angela je možda tipična noir fatalka, ali sa tim “twistom” da zapravo dolazi iz “white trash” okruženja i da je, uprkos svojoj potrošenosti težačkim životom, ipak premlada i nedovoljno mudra da bi dugoročno uspešno igrala takve igre. Nju Emma Watson igra sa strašću i zanosom, ali sa preko potrebnom aurom slatkaste, stidljive naivnosti.
Da se Regression pojavio kada je trebalo, 90-ih, bio bi to jedan od onih ne baš sjajnih, ali svakako zabavnih filmova za jednokratno gledanje kakav bismo posudili iz videoteke ili uhvatili u noćnom programu na televiziji. Paradigma je bila odgovarajuća, a mi smo gutali i veće nebuloze. Ali dvadesetak godina kasnije, sve to deluje malo otužno, redundantno i nepotrebno. Možda je Amenabar tražio pravog, starog sebe. Možda je, sklon taštini, snimao posvetu samom sebi u svojoj najproduktivnijoj fazi. Bilo kako bilo, nije uspeo. Nije Regression katastrofalno loš, ali slaba je to uteha kada nije dobar. Od Amenabara sam očekivao više.