9.3.16

Les deux amis / Two Friends

2015.
režija: Louis Garrel
scenario: Louis Garrel, Christophe Honore
uloge: Golshifteh Farahani, Vincent Macaigne, Louis Garrell

Slike Pariza, centra, ali onog svakodnevnog bez lokacija sa razglednica i reka turista. Još bolje, te slike su snimljene na traci od 35 milimetara i deluju nekako organski, ma koliko to u današnje vreme bila “artistique” poza. Te slike se od starta prilično jasno slažu u tipično francusku ljubavnu priču, sa naslovna dva prijatelja i ženskom između njih, omeđenu na tri dana rivalstva, nadjebavanja i otvorenih sukoba.
Prvi stepenik na kojem je moguće saplitanje u ovakvoj situaciji “loše trojke” je ženska. Na našu sreću to se ne dešava. Ne samo da je Mona sasvim fino napisan lik, ona je i dovoljno atraktivna na prvu loptu i dovoljno misteriozna, a opet se da naslutiti neka dubina i ljudskost u njoj koja je odvaja od svesne ili nesvesne “fatalke”, nego je i glumica Golshifteh Farahani igra sjajno, samosvesno i samouvereno, nikad ne preterujući i ne promašujući notu. Zapravo, ona je tako igriva i uverljiva da ceo film čini u najmanju ruku gledljivim.
Drugi set problema se vrti oko samog Louisa Garrela, poznatog kao osrednjeg i limitiranog glumca i nositelja poznatog filmaškog prezimena, ovde po prvi put u rediteljskoj fotelji. Prvo, je li Louis Garrel kao scenarista i reditelj svestan ograničenja Louisa Garrela kao glumca? I drugo, je li Louis svestan opterećenja svog prezimena, naročito svežeg nasleđa svog oca Phillipa koji izbacuje film godišnje forsirajući površinsku identifikaciju sa novim valom, a uglavnom se tašto baveći što ličnom, što porodičnom istorijom? Na oba ova pitanja odgovor je pozitivan. Garrel je svestan makar svog glumačkog tipa, pa je makar predvidljivo loš do osrednji, bez neprijatnih iznenađenja. Porodice kao takve nema, a što se lične istorije tiče, ona nije najavljena na sva zvona: ako je i ima, deluje kao nešto što se redovno dešava svakome.
Međutim, tipski kakav jeste, Les deux amis ide samo onoliko daleko koliko može. To u prevodu znači da ima svoje izuzetno duhovite i simpatične momente, poetične čak, ali ta priča je zapravo ispričana mnogo puta. Što je najvažnije, često puta primetno bolje, dinamičnije i zanimljivije nego što je to slučaj sa prvencem Garrela sina. Realno gledano, nema tu ničeg novog, čak ni posebno zanimljivog, pa ni zanatski pefektnog.
Rekli smo, ženska je i više nego u redu. Međutim, problem je sa drugarima. Prvo, obojica su tipični, mnogo puta viđeni likovi koji uz to imaju i tu jednu vrlo nezahvalnu karikaturalnost. Garrelov Abel je jedan od onih zlobnih šmekića, serijskih zavodnika, narcisa čak sa sadističkom komponentom. Nasuprot njemu, Clement kojeg igra Vincent Macaigne predstavljen je kao nesnađeni slabić dobrog srca sa pratećim tužnim očima kojem je sudbina da gleda kako mu sve ženske odlaze u naručje buđavog ortaka koji muštra i njega i njih.
Zapravo, centralni problem filma je temeljna nemogućnost takvog njihovog odnosa. Jednostavno rečeno, takvo prijateljstvo bi puklo mnogo ranije na milion drugih mesta. Clement bi Abelu postao smor čak i za lečenje kompleksa, a druge koristi od njega nema. A i Clement bi, ma koliko malo samopoštovanja imao, otkantao Abela možda ne kod prvog incidenta sa nekom ženskom, ali barem kod drugog ili trećeg. Prosto i jasno, neiskrena prijateljstva ne funkcionišu iz njih se ne razvija lojalnost i dubok odnos i zato su kratkog daha.
Zato i nema nekog naročitog smisla gledati njih dvojicu, odnosno troje tokom tih 100 minuta. Da, u redu, malo zezanja, malo potucanja po Parizu, malo mentalnih igrica i ta prilično zanimljiva ženska. Ali drugari su malo bezveze. Šteta.