29.3.16

Uncanny

2015.
režija: Matthew Leutwyler
scenario: Shahin Chandrasoma
uloge: Mark Webber, Lucy Griffiths, David Clayton Rogers, Rainn Wilson

Oduvek sam mislio i isticao da je najekonomičnije imati dobru priču, ma o kom žanru se radilo. Onda nema potrebe za skupim i stalnim efektima za mazanje očiju gledaocima, a i glumci su uglavnom voljni da igraju u zanimljivijim projektima za manje honorare. Ovo važi i za tradicionalno produkcijski zahtevan žanr SF-a, ali već je nebrojeno puta dokazano da se dobar SF na osnovu razrađene ideje može odvijati u okruženju od nekoliko likova i u jednoj jedinoj prostoriji. Podrazumeva se, digitala je pojeftinila i snimanje i efekte, naročito ovih potonjih nema mnogo i nisu nadrkani.

Evo, Uncanny je primer toga. Idejom se nastavlja na Her i Ex Machina, pokušavajući da odgovori na pitanje postavljeno još u Blade Runneru i brojnim knjigama ranije: šta raditi kad veštačka inteligencija poprimi sve karakteristike ljudskosti, pa i osećanja. Ex Machina se može osetiti i u izvedbi, u pitanju je opet komorna drama u jednom stanu sa samo četvoro likova, od kojih se jedan pojavljuje tek na kraju, ali je budžet dosta bliži ciframa koje su imali Coherence i Time Lapse, što apsolutno ne ugrožava kvalitet filma.
Novinarka Joy Andrews (Griffiths) dolazi da napravi intervju sa naučnikom Davidom Kressenom (Webber) i njegovim najnovijim, najnaprednijim i potpuno “čovekolikim” robotom Adamom (Rogers) koji zapravo ima zaduženje njegovog laboratorijskog asistenta. Naravno, Joy nije obična novinarka, nego ima znanja iz robotike i programiranja, bila je nagrađena i za jednu igricu. Intervju traje sedam dana i dok Joy procenjuje njegov Davidov rad, verovatno za paranoičnog i skrivenog šefa korporacija Castla (Wilson), David nju koristi kao ljudski deo Turingovog testa kojem podvrgava Adama.
Međutim, stvari nisu onakve kakvim se čine, posebno ako uzmemo u obzir da je Adam veoma napredni robot koji genijalnom Davidu savršeno parira u šahu i intelektualnim razmerama, kao i da se između Davida i Joy javljaju varnice strasti (on njoj vraća strast za nauku, ona njemu za ljudskim, naročito ženskim društvom), pa Adam postaje dvostruko ljubomoran. Na novinarku jer dobija većinu pažnje njegovog kreatora, ali i na kreatora zato što s njom može raditi “stvari za ljude”. I šta uostalom znači biti ljudsko biće...
Reference na Ex Machina i poređenja s tim filmom su neizbežna, ali istina je da su dva filma snimana odvojeno i u prilično slično vreme, tako da nisu uticali jedan na drugi. Znači, Uncanny ne varira premisu iz Ex Machina utoliko što menja polove ljudskom i androidskom delu Turingovog testa, nego pre okreće premisu iz nekih drugih filmova u kojima su žene po pravilu (ili po nekoj zastareloj analogiji) dovođene u vezu sa mašinama. Blade Runner je još držao brojčanu jednakost polova kroz dobar deo filma, ali je, recimo, u Her inicijalni konzument muškarac, a konzumirani operativni sistem ima ženski glas. (Naravno, dok se ne preokrene to ko je superiorniji i ko koga konzumira.) Čak su i u Under The Skin koji se ne bavi toliko veštačkom inteligencijom koliko ljudskošću, ljudi isključivo muškarci, a naša junakinja je vanzemaljka, dakle nešto strano, preteće, nešto što izaziva sumnju.
  Već samim stavljanjem žene u poziciju nekoga ko posmatra i zaključuje, a muškarca kao zamorca, Uncanny se pozicionira kao sasvim drugačiji film. Razlike, međutim, tu tek počinju. Ne bih išao u detalje u strahu od spoilera, ali hajdemo reći da se dinamika odnosa stalno menja u ovoj partiji preferansa, sve do opakog “twista” na kraju, pa nije lako zaključiti ko ima kakve ciljeve i namere u celoj priči.
Rezultat je vrlo zanimljiv film koji u kompaktnom formatu nikad ne zaboravlja šta je neophodno, a šta začin. U skromni budžet su upali i efekti koji nisu razmetljivi, ali su fini i generalno dodatno podižu utisak o filmu. Upali su i glumci kojih se možda sećamo iz indie filmova i sa televizije i koji jednostavno nisu imali prilike da zablistaju. Uloge su možda tipske, ali su oni na visini zadatka i spremni da unesu i malo inovacije u njih. Od svih četvoro, Mark Webber ipak iskače svojim kvalitetom i sigurnošću u izvedbi, dok David Clayton Rogers ima par nespretno napisanih dijaloga i situacija na kojima se spotiče, pa deluje karikaturalno.
Zapravo, ono što se ne uklapa u celu priču ovog filma je njegov reditelj, Matthew Leutwyler. Kao reditelj potpisuje baš svašta, i žanrovski, i tematski i po kvalitetu, ali uglavnom filmove zakopane duboko ispod radara relevantne kritike. Kao producent čini to isto, samo u nešto većem obimu. Naravno, njegova režija ovde se može nazvati školskom i neupadljivom, što će reći primerenom za SF film koji je u osnovi komorna drama. Čini se da je imao sreće da mu ovakav projekat padne u ruke, pa makar ga videlo relativno malo fanova i makar ostao u senci nekih prominentnijih filmova. Uncanny je svakao vredan gledanja.